ДВЕ ТРЕЋИНЕ ЗАБЕЛЕЖЕНИХ ВРСТА ПТИЦА У СРБИЈИ НАЛАЗИ СЕ У СРЕДЊЕМ ПОТАМИШЈУ Кључ је сачувати природна станишта

Војвођански резервати су препознатљива подручја природе и, према доступним подацима, у Покрајини је од краја 19. века до данас идентификовано 312 врста птица, што чини 42 одсто свих врста нађених у Европи. Треба напоменути да се у Војводини гнезди 196 врста птица, што је 82 одсто орнитофауне Србије, али и то да су у делу Средњег Потамишја идентификоване 234 врсте, што чини чак две трећине забележених врста у Србији. 

–  Мониторинг Средњег Потамишја подразумева четвороугао Сакуле, Чента, Баранда, Опово и тај део улази у будући предео изузетних одлика Потамишја – објаснио нам је фоторепортер Чеда Вучковића из Опова, који је иначе члан Друштва за заштиту и проучавање птица Србије и мониторингом односно „birdwatching”-om sе бави већ 18 година.

– Цео потез тог подручја простираће се од Јаше Томића до Опова, где је забележено 258 врста. Израђена је 2012. и Студија заштите, у току су јавне расправе, а надамо се да ће до следеће године она коначно бити и усвојена. Цео предео одликује импозантан биодиверзитет, с обзиром на то да га чини мозаик различитих екосистема, од речних и мочварних, преко ливадских и пашњачких до шумских ... У делу који ја истражујем, забележили смо 234 врсте, што је две трећине забележених врста у Србији. Осим гнездарица, ту су и велике популације шљукарица, пловуша, грабљивица, птица певачица, затим врста којима је овде миграторна станица током пролећних и јесењих сеоба, те се ту задржавају краће или дуже време. Важно је напоменути да је то зимовалиште за бројне врсте, посебно пловуше, које се са севера спуштају и ту обитавају.

Сам број забележених врста јесте задивљујући, али то није главна одлика богатства орнитофауне у делу Потамишја који истражује Чеда, већ је то, каже, бројност популација које се ту гнезде, одмарају или зимују.

– Ради се о огромним јатима. У Потамишју и Потисју имамо 70 одсто активних гнезда белих рода, а само на овом потезу у општини Опово је њих око 80 до 90. Присутне су и популације које се гнезде, а од националног су значаја, као што је врста чапље водени бик. Затим ту су модровољка, брката сеница, црноврати ћубасти мали гњурац, а највеће гнездилиште белобрке чигре у нашој земљи налази се у Сакулама на Рибњаку, где је око 1.000 парова. Све врсте европских чапљи се гнезди овде, а осим воденог бика ту су још и чапљица, затим жута чапља, гак или ноћна чапља, па говедарка, велика, бела и сива  чапља, црвена и мала бела чапља. Ту су и њима сродне две врсте, кашичар и ибис, који се повремено гнезди –  прича нам Вучковић.

До 2012. године, у Баранди су се поносили највећом мешовитом колонијом чапљи, ибиса и гњураца у Србији, присећа се са сетом Чеда. Нажалост, због девастираности печене слатине на којој су обитавале, колонија је разбијена, те је потреба за заштитом и конзервацијом тог предела – хитна. У Друштва за заштиту и проучавање птица Србије се, иначе, води и критички списак врста, који је садржао 353 птице у нашој земљи, а сада се та бројка попела на 367, мада се, услед климатских промена, бележе и неке нове врсте.

У општини Опово, Чеда Вучковић каже да Баранде и Сакуле имају станишта на европском нивоу, а да је баш ту, након 120 година, тачније 2008, забележено прво гнежђење чапље говедарке након 1880-тих година када се последњи пут гнездила на Обедској бари. Једном је након тога случајно виђена педесетих година, да би је тадашњи пољски амбасадор, Маћеј Шимањски, иначе залуђени орниотолог, са својим сином открио у највећој мешовитој колонији чапљи у Србији. Следеће године је орнитолог из Зрењанина пронашао гнездо са младима. Међутим, како смо већ напоменули, та колонија је девастриана, делом због климатских промена, али углавном због антропогених утицаја. Гнезди се ова птица још понегде у Србији, но са птицама није лако. Као слободни летачи могу увек да бирају своје просторе без граница, те и ако се некада забележи њихово присуство, може се десити да их наредних неколико година - једноставно нема. 

– Како се клима мења, приметили смо неке медитеранске врсте у Србији, попут белонокте ветрушке, која је специфична за Македонију и даље за југ, а сада се појављују на Пештеру. С друге стране, имамо врсте са севера, које су нам биле редовни зимски гости, као што је гуска глоговњача, а сада се ретко да видети. Због климатских промена имамо врсте и које су нам ишчезле, попут орла брадана, беле кање и још неких. 

Зато је најбитнији фактор за заштиту животне средине сачувати природна станишта, с тим да се Међународна организација за заштиту птица „БирдЛифе интернационал” пита за проглашење неког предела од изузетне важности за птице, на које чека Потамишје.

– То су ИБА подручја на која се скреће пажња, да ту постоји велика важност за орнитофауну, која укључује и ретке, заштићене врсте. Критеријуми су јако строги, а прво такво проглашено подручје је Уздински рибњак – закључује Чеда Вуковић, додавши да је следећа заштита установљена 2010. године за Горње Потамишје које се протеже од Томашевца до Јаше Томића, као и за Средње Потамишје који покрива потес од Томашевца, Орловата до Опова.

         Ивана Бакмаз