„ДНЕВНИК“ У ТОРДИ Кад се Торђани свих земаља уједине... (ФОТО)

Стога, желимо вам срдачну добродошлицу у „ужи центар“ срца Баната, село које вас дочекује калдрмом коју гуске ужурбано претрчавају, густим дрворедима иза којих вире махом пажљиво одржаване куће и мештани који проводе још један у низу испланиран радни дан, ето вас – у Торди!

По самом уласку у село, из правца Житишта, преко Банатског Двора, наилазите на прву раскрсницу на којој вас скретање десно води до оближњег рибњака који чувају најпре патке распоређене у групама, а потом, даље, ближе чуваревој кућици, нова банда гусака. Труцкајући се неко време Улицом Маршала Тита, на путу до центра, пролазите поред бензинске пумпе (што је и више него добар знак), потом етно куће породице Томић (у коју смо имали прилику да завиримо), затим продавнице, Дома културе и најзад Месне заједнице, у којој нас дочекује председник Савета Јанош Добаи. Премда је био усред важних припрема 15. по реду „Фестивала кукуруза“ који је одржан протеклог викенда, нашао је времена да нас до најситнијих детаља упозна с нашом овонедељном дестинацијом, коју је 2013. године погодио озбиљан торнадо.

– Наше село је познато по сложности и доброј заједници, и без обзира на то колико нас има и што нас је све мање, трудимо се да живимо нормално и да створимо услове као да нас има много више, и тако обезбедимо људима све што им треба – каже у једном даху наш домаћин, додајући да су пре сто година имали скоро 5.000 становника, а да их је данас на спавању свега око 850. – Доста улица и крајеви села су сасвим нестали. Исељавање је почело шездесетих и седамдесетих година, пре свега у веће градове, па и у иностранство, онда је деведесетих поново доста њих отишло, а последњих година много младих уз двојна држављанства иду за Аустрију, Немачку, Швајцарску...

Међутим, то им не гаси жар за селом и свим људима који су своје домове пронашли на адресама ван Торде, напротив – четири пута годишње издају „Торђанске новине“ као спону међу свим садашњим и некадашњим мештанима, док све цивилне организације (13 њих) удружено организују бројне манифестације, као и сеоску славу.

– То су све поводи да се сви Торђани окупе. Одувек смо се држали заједно. Рецимо, прве тврде путеве у селу смо урадили од нашег самодоприноса, пре 40 година, и неки се још од тада држе. И тротоаре смо сами направили – присећа се Добаи, те додаје и да се све то с времена на време санира и одржава, што им је сваке године изнова у плану.

Једна од већих инвестиција свакако ће им бити реконструкција деонице која води од Башаида, преко Торде до Банатског Карађорђева, као и даље до границе с Румунијом, будући да када су ти друмови прављени, оволико „халапљивих“ теретњака није било...

– Покушавамо да урадимо сами онолико колико можемо, тако да не тражимо помоћ када не морамо. Једноставно, циљ нам је и да свако ко прође кроз Торду види да су наши људи вредни и да чувају оно што је њихово – с поносом наглашава председник Савета, наводећи још један веома занимљив податак. – Наше село има чак седам побратимљених места, два у Румунији, три у Мађарској, и оно што је необично, два у Војводини, а то су Пачир и Фекетић.

А како Торђани проводе свој радни век, питате. Део њих је запослен у привредним објектима у селу, Земљорадничкој задрузи, или по околним местима, док други део чува и негује оно што је остало од пољопривреде, узгајајући класичне ратарске културе и понеко поврће. А кад је реч о сточарству, оно им је са 10.000 литара млека извезених на дневном нивоу, спало на свега неколико стотина.

Али, све у свему, слика и прилика села је за сваку похвалу – по силаску с калдрме, лево вас чека пут од бетонских плоча, онај из осамдесетих, а са његових страна ту су Пошта, нови Ловачки дом са веома скромним смештајним капацитетом, део просторија Добровољног ватрогасног друштва; десно, ка Банатском Карађорђеву, ту су најпре црква Светог Јована Непомуког, Дом пензионера, пијаца, као и Основна школа „Ади Ендре“ која вечито вапи за фискултурном салом (која је увек превелика инвестиција за „премало“ село); а на раскрсници право, ка Башаиду, ето га други део ДВД-а, Дом здравља, затим на следећем скретању стижете до некадашњег извора лековите воде „Свети Ђорђе“, премаскираног у напуштену кућу испред које, уз тротоар, стражари зарасли локалчић немих поломљених излога и сијалице која деценијама није показала жар. А на самом излазу из села, да не заборавимо, чека вас још једна етно кућа, нашминкана зелено и ушушкана у зелениш, док дочекује мештане и госте који долазе из правца кикиндске општине.

Текст и фото: Леа Радловачки

Греда из Трансилваније која држи и чува 150 година

Пре око 150 година, отприлике насред једне парцеле, никла је кућица са шталом, у којој је скоро век касније рођен Јарослав Томић, да би у власништву његове данашње породице, остао јединствен аманет пун сећања и традиције. Последњих 12-13 година тај објекат је, уз разне реконструкције и уређивања, дотеран у етно кућу коју, премда највише користе у приватне сврхе (попут прослављања Божића или печења ракије од виљамовке), домаћини отварају и драгим комшијама и радозналим пролазницима.

– Ми баш уживамо у овоме, и сигурно бисмо се јако покајали да је тата одлучио да сруши кућу – каже Јарославова ћерка Ела Арсеновић, која нас је спровела кроз кућерак салашарског шмека. – Око 95 одсто ствари је све оно што смо ми нашли у подруму или на тавану куће, оно што је било склоњено јер се није користило, или је било превише старо, а ми нисмо желели да бацимо, па смо ставили овде. Остатак су нам доносиле комшије када су чуле да правимо етно кућу. Најстарији предмет су ормани, чини ми се да имају више од 100 година, а најдражи су нам сат, шивећа машина, бабина виолина и висећи креденац са теглама слатком и пекмеза.

Показујући нам на греду од боровине, дуге петнаестак метара, а која држи сву тежину и лепоту ове историје, те и сама прича своју која вуче корене из Трансилваније, пребројавамо шаролике ћупове изнад глава и дивимо се пажљиво нанизаним сувим папричицама, узгајаних у башти иза куће, у Улици Маршала Тита.