„DNEVNIK“ U TORDI Kad se Torđani svih zemalja ujedine... (FOTO)
Sigurno ste mnogo puta čuli, nekad i sami izgovorili onu staru da „svakom je svoje selo najlepše“. U to nema sumnje i ne vredi ni pokušavati osporiti istinitost tvrdnje. Ali, ako na nju dodamo nesvakidašnje iskustvo i poznanstvo sa brojnim manje ili više skrivenim draguljima naše pokrajine – zbog čega vas vodimo na jubilarno, 200. putovanje – onda možemo u nastavku dodati i „..., ali mnoga su posebno važna!“
Stoga, želimo vam srdačnu dobrodošlicu u „uži centar“ srca Banata, selo koje vas dočekuje kaldrmom koju guske užurbano pretrčavaju, gustim drvoredima iza kojih vire mahom pažljivo održavane kuće i meštani koji provode još jedan u nizu isplaniran radni dan, eto vas – u Tordi!
Po samom ulasku u selo, iz pravca Žitišta, preko Banatskog Dvora, nailazite na prvu raskrsnicu na kojoj vas skretanje desno vodi do obližnjeg ribnjaka koji čuvaju najpre patke raspoređene u grupama, a potom, dalje, bliže čuvarevoj kućici, nova banda gusaka. Truckajući se neko vreme Ulicom Maršala Tita, na putu do centra, prolazite pored benzinske pumpe (što je i više nego dobar znak), potom etno kuće porodice Tomić (u koju smo imali priliku da zavirimo), zatim prodavnice, Doma kulture i najzad Mesne zajednice, u kojoj nas dočekuje predsednik Saveta Janoš Dobai. Premda je bio usred važnih priprema 15. po redu „Festivala kukuruza“ koji je održan proteklog vikenda, našao je vremena da nas do najsitnijih detalja upozna s našom ovonedeljnom destinacijom, koju je 2013. godine pogodio ozbiljan tornado.
– Naše selo je poznato po složnosti i dobroj zajednici, i bez obzira na to koliko nas ima i što nas je sve manje, trudimo se da živimo normalno i da stvorimo uslove kao da nas ima mnogo više, i tako obezbedimo ljudima sve što im treba – kaže u jednom dahu naš domaćin, dodajući da su pre sto godina imali skoro 5.000 stanovnika, a da ih je danas na spavanju svega oko 850. – Dosta ulica i krajevi sela su sasvim nestali. Iseljavanje je počelo šezdesetih i sedamdesetih godina, pre svega u veće gradove, pa i u inostranstvo, onda je devedesetih ponovo dosta njih otišlo, a poslednjih godina mnogo mladih uz dvojna državljanstva idu za Austriju, Nemačku, Švajcarsku...
Međutim, to im ne gasi žar za selom i svim ljudima koji su svoje domove pronašli na adresama van Torde, naprotiv – četiri puta godišnje izdaju „Torđanske novine“ kao sponu među svim sadašnjim i nekadašnjim meštanima, dok sve civilne organizacije (13 njih) udruženo organizuju brojne manifestacije, kao i seosku slavu.
– To su sve povodi da se svi Torđani okupe. Oduvek smo se držali zajedno. Recimo, prve tvrde puteve u selu smo uradili od našeg samodoprinosa, pre 40 godina, i neki se još od tada drže. I trotoare smo sami napravili – priseća se Dobai, te dodaje i da se sve to s vremena na vreme sanira i održava, što im je svake godine iznova u planu.
Jedna od većih investicija svakako će im biti rekonstrukcija deonice koja vodi od Bašaida, preko Torde do Banatskog Karađorđeva, kao i dalje do granice s Rumunijom, budući da kada su ti drumovi pravljeni, ovoliko „halapljivih“ teretnjaka nije bilo...
– Pokušavamo da uradimo sami onoliko koliko možemo, tako da ne tražimo pomoć kada ne moramo. Jednostavno, cilj nam je i da svako ko prođe kroz Tordu vidi da su naši ljudi vredni i da čuvaju ono što je njihovo – s ponosom naglašava predsednik Saveta, navodeći još jedan veoma zanimljiv podatak. – Naše selo ima čak sedam pobratimljenih mesta, dva u Rumuniji, tri u Mađarskoj, i ono što je neobično, dva u Vojvodini, a to su Pačir i Feketić.
A kako Torđani provode svoj radni vek, pitate. Deo njih je zaposlen u privrednim objektima u selu, Zemljoradničkoj zadruzi, ili po okolnim mestima, dok drugi deo čuva i neguje ono što je ostalo od poljoprivrede, uzgajajući klasične ratarske kulture i poneko povrće. A kad je reč o stočarstvu, ono im je sa 10.000 litara mleka izvezenih na dnevnom nivou, spalo na svega nekoliko stotina.
Ali, sve u svemu, slika i prilika sela je za svaku pohvalu – po silasku s kaldrme, levo vas čeka put od betonskih ploča, onaj iz osamdesetih, a sa njegovih strana tu su Pošta, novi Lovački dom sa veoma skromnim smeštajnim kapacitetom, deo prostorija Dobrovoljnog vatrogasnog društva; desno, ka Banatskom Karađorđevu, tu su najpre crkva Svetog Jovana Nepomukog, Dom penzionera, pijaca, kao i Osnovna škola „Adi Endre“ koja večito vapi za fiskulturnom salom (koja je uvek prevelika investicija za „premalo“ selo); a na raskrsnici pravo, ka Bašaidu, eto ga drugi deo DVD-a, Dom zdravlja, zatim na sledećem skretanju stižete do nekadašnjeg izvora lekovite vode „Sveti Đorđe“, premaskiranog u napuštenu kuću ispred koje, uz trotoar, stražari zarasli lokalčić nemih polomljenih izloga i sijalice koja decenijama nije pokazala žar. A na samom izlazu iz sela, da ne zaboravimo, čeka vas još jedna etno kuća, našminkana zeleno i ušuškana u zeleniš, dok dočekuje meštane i goste koji dolaze iz pravca kikindske opštine.
Tekst i foto: Lea Radlovački
Greda iz Transilvanije koja drži i čuva 150 godina
Pre oko 150 godina, otprilike nasred jedne parcele, nikla je kućica sa štalom, u kojoj je skoro vek kasnije rođen Jaroslav Tomić, da bi u vlasništvu njegove današnje porodice, ostao jedinstven amanet pun sećanja i tradicije. Poslednjih 12-13 godina taj objekat je, uz razne rekonstrukcije i uređivanja, doteran u etno kuću koju, premda najviše koriste u privatne svrhe (poput proslavljanja Božića ili pečenja rakije od viljamovke), domaćini otvaraju i dragim komšijama i radoznalim prolaznicima.
– Mi baš uživamo u ovome, i sigurno bismo se jako pokajali da je tata odlučio da sruši kuću – kaže Jaroslavova ćerka Ela Arsenović, koja nas je sprovela kroz kućerak salašarskog šmeka. – Oko 95 odsto stvari je sve ono što smo mi našli u podrumu ili na tavanu kuće, ono što je bilo sklonjeno jer se nije koristilo, ili je bilo previše staro, a mi nismo želeli da bacimo, pa smo stavili ovde. Ostatak su nam donosile komšije kada su čule da pravimo etno kuću. Najstariji predmet su ormani, čini mi se da imaju više od 100 godina, a najdraži su nam sat, šiveća mašina, babina violina i viseći kredenac sa teglama slatkom i pekmeza.
Pokazujući nam na gredu od borovine, duge petnaestak metara, a koja drži svu težinu i lepotu ove istorije, te i sama priča svoju koja vuče korene iz Transilvanije, prebrojavamo šarolike ćupove iznad glava i divimo se pažljivo nanizanim suvim papričicama, uzgajanih u bašti iza kuće, u Ulici Maršala Tita.
