„Дневник” у селу с именом и презименом: Иваново
ПАНЧЕВО: „Како је овде лееепоооооо”, узвикивали смо одушевљено прилазећи селу Иваново, у општини Панчево, позлаћеном октобарским сунцем и јесењим висуљцима који поносно чувају богатство тог банатског места уз Дунав.
Ако нисте пронашли ваљан разлог да завирите у то скривено село насељено Бугарима, Мађарима и Србима, тешко да ће вас пут икад тамо навести случајно. Али, ако ускоро добију асфалт до Старчева, онда ће бити, како у шали мештани кажу, део кружног тока, а не више „слепо црево”. Још ако им, како најављују, изграде и мост преко Дунава, е онда ће Иваново бити прометно село, а нетакнута природа више неће носити тај епитет.
Последњих десетак година се доселило доста људи православне вероисповести, а привукла их је лепота места, природа, каже расположени председник Месне заједнице Иваново Јошка Дудуј, додајући поносно да у свему томе мештани умеју да уживају.
Нажалост, додаје, досељавају се углавном старији људи, а њихова деца остају у граду.
Чак ни куће више нису тако јефтине као што су биле, вели Дудуј.
У Иванову нема много празних кућа, свега десетак које су на продају, а о ценама и да не говоримо! Плац са кућом из 1896. године кошта 15.000 евра! Вала, добрано кошта живети у чистом ваздуху, у миру и природи, далеко од гужве.
Овде је ваздух скроз другачији него у граду, а мешају нам се једино кад у Винчи упале депонију, наводи Дудуј.
Нису, додаје, далеко од Београда, још кад им изграде мост, биће у граду за десетак минута.
Некад смо имали три скеле одавде у три правца, а сад имамо једну и она иде по потреби. Ми овде имамо све што нам треба, поручује наш саговорник.
Тако мало село, као што је Иваново, има много манифестација тогом године које нам је директор Дома културе „Жарко Зрењанин” Марко Гуран таксативно навео, а ми преносимо у целости.
У фебруару обележавамо Међународни дан матерњег језика и у програму буде и до 15 језика; у марту је Дан школе; у априлу фото-сафари који је најмасовнији на Балкану и окупља преко 300 фотографа; онда имамо и Дан бугарске писмености; у јуну нам је Међународни фестивал хармонике „Златна дирка”, прва хармоника Војводине, то нам је најмасовнија манифестација која окупља око три-четири хиљаде људи, па тада затворимо четири улице, поставимо бину, у јулу су рибарски дани и мало летњег програма који организујемо са Месном заједницом; потом имамо изложбу „Иваново у фокусу” у оквиру салона уметничких фотографија, својски се потрудио Гуран.
Домаћини су, додаје, и омладинске изложбе фотографија Србије коју организују Фото-савез Србије, а која се одржава овај викенд, а од прошле године су отпочели и ликовну колонију „Иваново”.
А оно што им не треба је јавно комунално предузеће које ће одржавати село. Месна заједница је запослила четири радника која косе тримерима, све чисте и сређују, а у томе им помажу и мештани који воде рачуна о својим површинама.
Увек има оних који нарушавају све, то буду и они који дођу са стране, зато ћемо у наредних месец-два да поставимо камере на улазу и излазу и села и да мало контролишемо, каже председник МЗ.
У Иванову, иначе, живи око 850 људи и етнички гледано, прву трећину чине Бугари, другу трећину Мађари, а преосталу Срби. Тек пре месец дана им се доселила прва ромска породица с петоро деце. И сви се „одлично слажу, значи, фе-но-ме-нал-но”!
Локална основна школа „Моша Пијаде” броји 76 деце, укључујући и припремно предшколски узраст, а статистички гледано, прошле године их је било за шест мање. Тренутно је седам одељења, будући да су трећи и четврти део комбинованог, али од наредне године биће их „чистих” осам.
Пратили смо кретање деце и зато смо одлучили да правимо и вртић, а ми смо, ако се не варам, једини у Војводини који при школи имамо и предшколце, тако да наши прваци од самог почетка крећу с редовним наставним програмом, немамо период прилагођавања, објашњава директорка школе Сања Симић Мијатовић.
Како додаје, школа је специфична и по томе што у програму редовне наставе имају и бугарски језик.
Бугари који су примили католичку веру, крајем 17. века су бежали уз Дунав до Румуније, па су стигли до Арада и Темишвара, а онда их је Марија Терезија насељавала у српском Банату дајући им по десет ланаца земље и пола ланца за кућу, објашњава учитељ у пензији и председник Удружења банатских Бугара „Иваново - Банат” Аугустин Калапиш.
До Иванова је 1868. године, додаје, стигло 200 породица банатских Бугара, што је око 500 људи.
Онда је дошло неколико немачких породица, а од 1883. до 1885. се доселило око 800 Мађара који су с Бугарима делили плацеве како би се зближили, наводи Калапиш.
Баш као и линија живота, која показује откуцаје срца, тако су се и Бугари католици селили по региону - горе, доле - док се нису сместили на, чини се, најлепше парче земље на југу Баната. Ту сада узгајају воће и житарице, а понеко држи и стоку, док око 20 одсто мештана ради у панчевачкој индустријској зони.
Уз помоћ Покрајинске владе градимо први вртић у селу и планирамо да га на пролеће отворимо, каже председник Месне заједнице Јошка Дудуј, додајући да од 2012. године имају и амбуланту која свакодневно ради, док викендом имају дежурну сестру.
Како најављује, следеће године ће да уреде и плажу која је постојала осамдесетих година, али треба да измуље Дунав.
Остало нам још неколико улица да асфалтирамо, али чекамо да завршимо канализацију, каже Дудуј.
Од осталих значајних радова треба споменути изградњу православне цркве, као и капеле на гробљу, али и успешно пробијање фудбалске омладинске и сениорске селекције које од 2011. године опет имају прилику да тренирају тај спорт у Фудбалском клубу „Стрела”.
Леа Радловачки
(Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.)
