„Дневник” у селу необичног назива: Огар

Током последњих неколико година у Огару смо ископали десет километара канала, направили апотеку, две канцеларије које користи месна заједница, средили смо око 400 метара пута као кружни ток у селу, оградили смо гробље, изградили капелу и нове стазе, средили смо уличну расвету, парохијски дом, покрили смо школу новим црепом, унутра је окречили и купили нов намештај, средили смо Дом културе – набраја нам председник Савета месне заједнице Огар Милан Миле Алексић, који нас је срдачно дочекао у једној од поменутих канцеларија, и то у оној тик до апотеке. – Сад нам је у плану да рушимо ограду око споменика палим борцима и ставићемо бехатон и направити летњу позорницу, заправо, следеће недеље почињемо радове. Долазе нам представе, па бисмо волели да могу да се одржавају напољу, а и тај простор би био добар за клинце који би се ту окупљали и дружили.

Осим свега наведеног, пре две недеље су завршили прву фазу изградње водовода, а очекују да до зиме заврше и гасификацију. Канализација је проблем јер су у зони Обедске баре, али имају пројекат да, заједно с још три места из општине Пећинци, направе у сваком по један мини-пречишћивач, али је реч о великој инвестицији која зависи и од решавања водовода.

Огарски библиотекарски огранак броји око 5.000 књишких примерака, за које су најзаинтересованији жене и пензионери. Међутим, пошто је недавно била Дечја недеља с неким активностима и у библиотеци, библиотекарка Јована Степановић каже да је и све више деце од тада почело да долази и чита vannastavnu литературу.

– Мени је фино у селу, мада сам због посла доста везана и за град, тако да ми није проблем што сам овде – прича млада библиотекарка, која се тим послом бави последњих шест година.

Иако су им најстарији књижевни примерци у матичној библиотеци у Пећинцима, ипак могу да се похвале позоришним плакатом из 1977. године који је позивао мештане да одгледају представу „Стрмоглаве конобарице”.

– Направили смо и четири-пет пијачних тезги, па продавци дођу и изнесу поврће, воће, доста гардеробе, а долазе нам и са стране, па имамо доста и мађарских производа – каже Алексић, и додаје да је у плану да и њу изместе на другу страну улице, управо због постављања бехатона код споменика.

Будући да се у Огар непрестано улаже, чини се да то место није нимало лоше за живот. Још ако се узме у обзир да за свакога има посла, тек онда мештани, тачније њих 1.100, немају разлога да буду незадовољни.

– Сада смо дошли до тога да само ко неће да ради нема посла – наглашава наш саговорник, појашњавајући да у самом селу имају шест фирми, а у близини им је и Индустријска зона у Шимановцима. – Пољопривреда нам је спала на 30 одсто, а некад се њоме бавило 90 одсто становништва. Најзаступљенији су нам ратарство и пчеларство, док нам је сточарство у паду. На прсте се може пребројати ко тови свиње, а још мање је крава јер немамо више млекару, а немамо ни задругу. Што се тиче ратарства, сеју се највише пшеница, кукуруз, сунцокрет и мало луцерке, док нам је шећерна репа нестала.

Огар је најпознатији по најстаријој аутентичној кући у Срему, Аксентијевом кућерку који (по)стоји од почетка 18. века. Тек пре неколико година успели су, уз помоћ локалне самоуправе, да среде објекат и освеже га новом фасадом, прозорима, кровом... Сада га, осим у оквиру организованих екскурзија, најчешће посећују локални клинци, играјући се на дечјем игралишту, а има и оних нешто старијих, који су најнемарнији, па умеју да обију ограду и нанесу штету. Сада је у плану да направе сувенирницу, додатно среде летњу учионицу, али и ураде нешто по питању пластичних дечјих справа које, макар у визуелном смислу, не приличе да се нађу у дворишту најстарије сремске куће.

– Као мали сам долазио у ову кућу и спавао код ујака, када сам желео да одем од мојих – присећа се председник Савета МЗ Огар Милан Миле Алексић. – Ова кућа је опстала јер, између осталог, не може да буде поплављена. Нема темељ, изграђена је на гредама, па кад би и надолазила вода, само би је подигла и кућа је плутала, ишла лево-десно. Једино нам је жао што више немамо роду, откако смо сређивали кућерак. Радници су морали да помере гнездо, које се ту налазило деценијама, па кад је рода хтела да се врати, видела је да јој је гнездо поприлично уништено, увредила се и више се није враћала. Тако да, наљутио нам се једини становник Аксентијевог кућерка.

Мимо тих пословних „вода”, мештани Огара имају прилику да се окупљају у оквиру Фудбалског клуба „Шумар” или Удружења жена, будући да им је КУД „Душан Јерковић” угашен. Али зато имају и девојчице које тренирају фудбал, док они који су мање фудбалски типови иду у КУД у оближњи Доњи Товарник.

– Као и свугде, и код нас опада становништво јер млади углавном иду за Београд, пошто нам је ближи од Новог Сада, а и до њега имамо аутобуску линију – каже чланица Савета МЗ Милијана Максић, која се, уз председника, потрудила да наша посета Огару буде што угоднија и заиста незаборавна. – За време Другог светског рата 110 Огараца је изгубило живот, а старији мештани кажу и да је у Великом рату било доста добровољаца и Солунаца одавде који су се борили против непријатеља.

Леа Радловачки

ИЛ’ ПО ГАРИШТУ, ИЛ’ ПО (Л)ОГАРУ

Огар се спомиње још на самом почетку 16. века, а постоје две верзије о томе како му је настало име – по римском насељу Гариште које се налазило у близини или по ловачком псу Логару, којем неки нису умели да изговоре „л”. На карти из 1700. и неке године, једино Огар није имао уцртано гробље и цркву, иако је од настанка имао чак три православне богомоље.