„Дневник” у селу необичног назива: Тараш

Међутим, кад (год да) стигнете у то банатско село у општини Зрењанин, не можете се покајати јер има шта у њему да се чује, а богами и види – центар у ’ладовини, родина гнезда на готово свакој бандери, скела преко Тисе која је и даље у функцији, виногради на скоро све стране, а ту су и Специјални резерват природе „Окањ бара” и бара Рогозара.

Не живи се лоше у Тарашу, каже нам потпредседник Савета месне заједнице Жељко Вуковић.

То што се, додаје, у Тараш не долази случајно је мана колико и предност.

Нико не пролази овуда, па да му се свиди место. Али, леп је овде живот, мирно је село, немамо проблеме, није небезбедно, само смо мало заборављени од Града у материјалном смислу, вели Вуковић.

О томе колико је живот у Тарашу пријатан и прихватљив, нарочито млађим генерацијама, говори и податак да се последњих година млади парови враћају у то село, а има и више оних који се одлучују да из њега уопште и не оду. Додуше, разлози за то су финансијски.

Пре бих рекао да их финансијска ситуација враћа јер овде лакше нађу посао, имају мање трошкова, живе у кући својих родитеља, па не плаћају кирију у Зрењанину, којем смо близу јер нам треба свега 20 минута донде, појашњава наш саговорник.

Оснивач листа, први главни уредник „Слободне Војводине”, претече данашњег „Дневника”, Тарашанин Светозар Марковић Тоза, рођен је у кући на самом крају села, тик уз Тису.

У том месту је завршио основну школу, која данас носи име по њему, а касније се винуо у свет и борбе против фашизма.

Како каже, људи овде раде по фабрикама у граду и околини, а неки се баве пољопривредом.

Међутим, опстају само велики пољопривредници који су успели све да подигну на виши ниво, док они мањи који имају механизацију, раде и земљу и у фирмама. Кад си велик, имаш субвенције па лако растеш, а мали не могу да се отргну, па раде и по фирмама, појашњава Вуковић.

 У тарашким атарима углавном се узгајају кукуруз, сунцокрет, соја и житарице, нешто мање кромпир и купус, док су воћарство и сточарство најмање распрострањени. Ипак, виноградарство је, чини се, опет у успону, те се Тараш налази на винском путу. И, што је најважније – није на путу да нестане с мапе...

Ми имамо дугу традицију виноградарства, каже нам Миле Марков, врсни виноградар и винар, коме је, осим „отакања и неговања вина”, и историја веома важна и блиска.

Како додаје, њихова сеоска слава је Преображење, баш због тих винограда, и догодине ће бити 90 година како је обележавају.

На тај дан се сок у грожђу преобрази и 1931. године смо први пут обележили организујући малу пијацу, а већ следеће године су направили да не буде само обична пијаца, поручује наш саговорник.

Некад је Тараш имао речну станицу, када је брод пловио од Старе Кањиже до Београда, а својевремно је на обали Тисе било и пристаниште за трговце. Пре Другог светског рата манифестација се звала Соколски дани, да би након рата бивала преименована у социјалистичку славу, што је само по себи један вид преображења. Таква традиција се наставила и деведесетих година прошлог века, када су Тарашани обележавали Дане месне заједнице, али како год се тај догађај званично звао, увек су за мештане то били Дани села.

Тренутно имамо око 850 становника, али скоро смо добили предшколско и вртић, што до сад нисмо имали, па нам то улива наду да се нећемо угасити као село, каже Вуковић, додајући да у основну школу иду ђаци од првог до осмог разреда.

Ипак, да би били повезани(ји) с осталим местима у околини, а не само с Елемиром, до којег је пут поприлично узан и небезбедан, Тарашани се надају да ће у скоријој будућности успети да се изборе за још два – један који их води до магистралног пута између Кумана и Меленаца, а други, важнији, који ће их извести на пут Зрењанин – Нови Сад код моста преко Тисе, докле су доскоро могли да иду и асфалтираном долмом из реку.

Велики минус нам је што немамо самодоприносе па финансијски стојимо лоше, указује потпредседник Савета МЗ и додаје да су им у току фасадни радови на цркви, али то финансирају Град и Епархија, а одскоро имају и нашег свештеника.

У Тарашу, селу рода, ове „сезоне” је било 30 активних гнезда, а тај број варира из године у годину. У сваком случају, око 40 парова рода, од почетка марта до средине августа, краси и чува то банатско село, које им је нарочито погодно за летњи живот због добрих извора хране.

Пре него што сам се доселила у Тараш из Новог Милошева, чула сам приче о томе да је то место некад било лепо, а постало је пустош, присећа се Александра Маровац Цуцић, председница Удружења „Тарашке роде”, те решила да нешто уради по том питању.

Све је, како каже, кренуло с једном малом организацијом, а у почетку је било доста исмевања јер људи нису веровали да нешто може да се промени.

Ми верујемо у еколошки туризам, који има потенцијал, као и друге ствари, поручује наша саговорница.

Да би помогли родама да се што боље „сместе” и преживе привремени живот у Тарашу, урађене су 34 платформе које им обезбеђују гнезда и чувају их од струје, од које млади птићи најчешће угину. План је да реализују бројне пројекте, међу којима је најновији тај да ураде учионицу на отвореном за децу која им долазе у госте, али и да направе кућицу која би служила као прихватна станица за повређене роде. А док се све то не оствари, једно је сигурно, рода Првоје са својом драгом Маром враћа се у Тараш на самом почетку марта у своје гнездо, које у просеку тежи око пола тоне!

По други пут планирамо да уведемо плин, а имамо и готову пројектну документацију за канализацију, али за реализацију тог пројекта не можемо да обезбедимо новац. Било би добро да нам среде и путеве по селу..., наводи наш саговорник.

О настанку имена Тараш постоји неколико теорија, али највероватнија је она која каже да је назив настао од речи „тор”, која означава ограђен простор, будући да је село било ограђено барама које су биле некадашњи меандри Тисе.

У сваком случају, место се први пут спомиње у списима 1202. године, али постоје докази да се на том подручју живело још у доба неолита.

Кроз Тараш пролази и бициклистичка стаза Еуро 11, која се, потом, успиње на неасфалтирану долму као једини пут који је иоле употребљив и повезује Зрењанин и Аду. С те стазе се с једне стране види терен Фудбалског клуба „Тиса 1933”, а с друге скела, некадашња плажа и Тиса, која константно тежи да се врати у старо корито, због чега стално одрања и носи обалу. Тараш је, изгледа, и идеално место за стварање домаће кинематографије, па су тако у њему, или у непосредној близини, снимани „Салаш у Малом риту”, „Велики транспорт”, „Јесен стиже, дуњо моја” и „Коњи врани”.

Леа Радловачки