„Dnevnik” u selu neobičnog naziva: Ogar

Tokom poslednjih nekoliko godina u Ogaru smo iskopali deset kilometara kanala, napravili apoteku, dve kancelarije koje koristi mesna zajednica, sredili smo oko 400 metara puta kao kružni tok u selu, ogradili smo groblje, izgradili kapelu i nove staze, sredili smo uličnu rasvetu, parohijski dom, pokrili smo školu novim crepom, unutra je okrečili i kupili nov nameštaj, sredili smo Dom kulture – nabraja nam predsednik Saveta mesne zajednice Ogar Milan Mile Aleksić, koji nas je srdačno dočekao u jednoj od pomenutih kancelarija, i to u onoj tik do apoteke. – Sad nam je u planu da rušimo ogradu oko spomenika palim borcima i stavićemo behaton i napraviti letnju pozornicu, zapravo, sledeće nedelje počinjemo radove. Dolaze nam predstave, pa bismo voleli da mogu da se održavaju napolju, a i taj prostor bi bio dobar za klince koji bi se tu okupljali i družili.

Osim svega navedenog, pre dve nedelje su završili prvu fazu izgradnje vodovoda, a očekuju da do zime završe i gasifikaciju. Kanalizacija je problem jer su u zoni Obedske bare, ali imaju projekat da, zajedno s još tri mesta iz opštine Pećinci, naprave u svakom po jedan mini-prečišćivač, ali je reč o velikoj investiciji koja zavisi i od rešavanja vodovoda.

Ogarski bibliotekarski ogranak broji oko 5.000 knjiških primeraka, za koje su najzainteresovaniji žene i penzioneri. Međutim, pošto je nedavno bila Dečja nedelja s nekim aktivnostima i u biblioteci, bibliotekarka Jovana Stepanović kaže da je i sve više dece od tada počelo da dolazi i čita vannastavnu literaturu.

– Meni je fino u selu, mada sam zbog posla dosta vezana i za grad, tako da mi nije problem što sam ovde – priča mlada bibliotekarka, koja se tim poslom bavi poslednjih šest godina.

Iako su im najstariji književni primerci u matičnoj biblioteci u Pećincima, ipak mogu da se pohvale pozorišnim plakatom iz 1977. godine koji je pozivao meštane da odgledaju predstavu „Strmoglave konobarice”.

– Napravili smo i četiri-pet pijačnih tezgi, pa prodavci dođu i iznesu povrće, voće, dosta garderobe, a dolaze nam i sa strane, pa imamo dosta i mađarskih proizvoda – kaže Aleksić, i dodaje da je u planu da i nju izmeste na drugu stranu ulice, upravo zbog postavljanja behatona kod spomenika.

Budući da se u Ogar neprestano ulaže, čini se da to mesto nije nimalo loše za život. Još ako se uzme u obzir da za svakoga ima posla, tek onda meštani, tačnije njih 1.100, nemaju razloga da budu nezadovoljni.

– Sada smo došli do toga da samo ko neće da radi nema posla – naglašava naš sagovornik, pojašnjavajući da u samom selu imaju šest firmi, a u blizini im je i Industrijska zona u Šimanovcima. – Poljoprivreda nam je spala na 30 odsto, a nekad se njome bavilo 90 odsto stanovništva. Najzastupljeniji su nam ratarstvo i pčelarstvo, dok nam je stočarstvo u padu. Na prste se može prebrojati ko tovi svinje, a još manje je krava jer nemamo više mlekaru, a nemamo ni zadrugu. Što se tiče ratarstva, seju se najviše pšenica, kukuruz, suncokret i malo lucerke, dok nam je šećerna repa nestala.

Ogar je najpoznatiji po najstarijoj autentičnoj kući u Sremu, Aksentijevom kućerku koji (po)stoji od početka 18. veka. Tek pre nekoliko godina uspeli su, uz pomoć lokalne samouprave, da srede objekat i osveže ga novom fasadom, prozorima, krovom... Sada ga, osim u okviru organizovanih ekskurzija, najčešće posećuju lokalni klinci, igrajući se na dečjem igralištu, a ima i onih nešto starijih, koji su najnemarniji, pa umeju da obiju ogradu i nanesu štetu. Sada je u planu da naprave suvenirnicu, dodatno srede letnju učionicu, ali i urade nešto po pitanju plastičnih dečjih sprava koje, makar u vizuelnom smislu, ne priliče da se nađu u dvorištu najstarije sremske kuće.

– Kao mali sam dolazio u ovu kuću i spavao kod ujaka, kada sam želeo da odem od mojih – priseća se predsednik Saveta MZ Ogar Milan Mile Aleksić. – Ova kuća je opstala jer, između ostalog, ne može da bude poplavljena. Nema temelj, izgrađena je na gredama, pa kad bi i nadolazila voda, samo bi je podigla i kuća je plutala, išla levo-desno. Jedino nam je žao što više nemamo rodu, otkako smo sređivali kućerak. Radnici su morali da pomere gnezdo, koje se tu nalazilo decenijama, pa kad je roda htela da se vrati, videla je da joj je gnezdo poprilično uništeno, uvredila se i više se nije vraćala. Tako da, naljutio nam se jedini stanovnik Aksentijevog kućerka.

Mimo tih poslovnih „voda”, meštani Ogara imaju priliku da se okupljaju u okviru Fudbalskog kluba „Šumar” ili Udruženja žena, budući da im je KUD „Dušan Jerković” ugašen. Ali zato imaju i devojčice koje treniraju fudbal, dok oni koji su manje fudbalski tipovi idu u KUD u obližnji Donji Tovarnik.

– Kao i svugde, i kod nas opada stanovništvo jer mladi uglavnom idu za Beograd, pošto nam je bliži od Novog Sada, a i do njega imamo autobusku liniju – kaže članica Saveta MZ Milijana Maksić, koja se, uz predsednika, potrudila da naša poseta Ogaru bude što ugodnija i zaista nezaboravna. – Za vreme Drugog svetskog rata 110 Ogaraca je izgubilo život, a stariji meštani kažu i da je u Velikom ratu bilo dosta dobrovoljaca i Solunaca odavde koji su se borili protiv neprijatelja.

Lea Radlovački

IL’ PO GARIŠTU, IL’ PO (L)OGARU

Ogar se spominje još na samom početku 16. veka, a postoje dve verzije o tome kako mu je nastalo ime – po rimskom naselju Garište koje se nalazilo u blizini ili po lovačkom psu Logaru, kojem neki nisu umeli da izgovore „l”. Na karti iz 1700. i neke godine, jedino Ogar nije imao ucrtano groblje i crkvu, iako je od nastanka imao čak tri pravoslavne bogomolje.