Dnevnik u selu neobičnog naziva: Berkasovo

Kako put vodi dalje od centra grada, a bliže centru sela, sve je jasnija razlika u ambijentu, atmosferi, životu onoga i onih koji vas okružuju. Još jedan radni dan u malom vojvođanskom mestu dočekalo nas je u miru, što nas je navelo da zavirimo gde se sve moglo virnuti i videti šta sve stare kućice i zidine kriju i čuvaju. A tek što je naziv misterija...

– Kako je selo dobilo ime, u suštini, niko ne zna – upozorava nas predsednik mesne zajednice Berkasovo Nenad Vidović. – Ovo mesto je počelo da se spominje još u 15. veku kao Berkus. Kažu da potiče od mađarske reči „berkus” koja znači „stablo loze” jer su ovde rasprostranjeni vinogradi.

Kad ste prvi domaćin u nekom selu, odnosno kad živite u kući koja se nalazi tik uz kuću susednog mesta, nekako gosti uvek prvo kucaju na vaša vrata. Milenko Stević je rođen u Berkasovu pre nešto više od 50 godina i rado bi otišao iz svog rodnog mesta da mu nije stare bolesne „matere” o kojoj mora da vodi računa.

– Ne bih ja za inostranstvo, nego dalje na selo, da mogu da se bavim stočarstvom – pojašnjava Stević. – Ovde nemam zemlje i ne mogu ništa držati. Planirao sam da odem u okolinu Sota, gde ima više prostora da se bavim stočarstvom. Znate, bio sam pet godina u vojsci, komandir karaule, i sad ne mogu nigde da dobijem posao! Nekad se bolje živelo, bilo je složnije, imalo se gde raditi. Svi smo i sad dobri, mada ne idem kafenisati ni kod koga, alu tu smo kad treba nešto nekome pomoći.

Verovatno tačnija verzija, dodaje zamenik predsednika MZ Mitar Sabol, jeste ta da je selo dobilo ime po jednom čoveku koji se prezivao Berkas i formirao selo tri-četiri kilometara dalje od sadašnjeg.

– Tako su nas učili u školi da je to bilo Berkasovo selo – pojašnjava Sabol. – To je bilo još u 14. veku, a u 15. veku selo se premešta ovde gde se pravila vojna karaula, kao stražarnica, a teritorija je pripadala despotu Jovanu Brankoviću. Onda se pored te vojne karaule razvijalo selo, a danas je ostalo samo brdo. Kula je nestala u 19. veku za vreme Marije Terezije i od tog materijala je sagrađena crkva u Moroviću.

Bilo kako bilo, Berkasovo se i dan-danas menja, tačnije, postaje manje, budući da se od poslednjeg popisa stanovništva odselilo oko 300 ljudi, što znači da ih trenutno u selu živi nešto manje od hiljadu. Kad odlaze, najčešće se zapute ka Nemačkoj, Austriji, Slovačkoj i Češkoj, dok i Mađarska postaje sve atraktivnija destinacija za rad i život. Među njima je najviše Srba, potom Roma i Rusina, a u proteklih nekoliko godina domaćini su i migrantskim porodicama. Sve u svemu, svi koji ostaju, dobro se slažu i nemaju nikakvih problema. Bar tako kažu.

– Recimo, u selu imamo samo jednu kafanu, odnosno restoran, na samom ulasku u selo – priča Vidović, što nama deluje kao jedan od razloga zašto ne dolazi do prepirki međ meštanima. – Slabo narod ide po kafanama, svi imaju svoje domaće proizvode.

A kad ne degustiraju vinske i rakijske napitke, bave se stočarstvom i poljoprivredom. Ima i onih koji putuju u Šid, gde rade po fabrikama, ali rad u ataru je ono što je karakteristično za Berkasovčan(k)e.

– U celoj oštini je problem nezaposlenost, a ne samo u Šidu – kaže predsednik mesne zajednice. – Polako nam se otvaraju fabrike i narod se zapošljava. Nije ovde loše, živi se. Ko hoće da radi, može i da zaradi.

Uvek ima nekih problema i trenutno im je najveći pitanje kanalizacije.

– Imamo projekat koji je star više od 20 godina – nadovezuje se Sabol. – Mi jesmo krenuli u izgradnju kanalizacione mreže, prikačili smo se na Šid, logično. Ali, taj projekat je zastareo i dat je na prepravljanje. Sad dolazi do raznih promena, finansijskih i izvođačkih. Stručnjaci su došli do računice da mrežu možemo dovršiti jeftinije nego što je proračun po starom projketu. Konkurisaćemo za novac kod Pokrajine, uz učešće opštine i mesne zajednice. Novac koji je prošle godine bio planiran za našu kanalizacionu mrežu usmeren je ka vodovodu, što je bio prioritet.

Možda nemaju odgovarajuće cevi za fekalije, ali im je, zato, voda za piće ispravna i uskoro će teći novom mrežom, koja će ići paralelno uz staru. Takođe, Berkasovo je jedino mesto u šidskoj opštini koje je izglasalo vanredne samodoprinose od tri odsto, tako da volja meštana za boljitkom postoji. Tako će ove godine, nadaju se, dovršiti prvu kapelu na groblju, koju čeka uređenje fasade i lepljenje pločica unutar objekta. S druge strane, sve ono što čini da neko selo diše i živi u vreme dokolice – propada.

– Imali smo stonoteniski klub, ali se ugasio pre četiri godine – navodi zamenik predsednika. – Nadamo se da ćemo uspeti opet da ga aktiviramo ako bude dovoljno interesovanje i ako nađemo trenera. Imamo fudbalski klub koji se gasio, ali sad funkcioniše i nismo baš u poslednjoj ligi, nego u pretposlednjoj.

Deca su najiskrenija, pa čak i kad ne mogu da pronađu reči kojima bi vas u to uverili. Tako je i s malom Samom, devojčicom koja ide u četvrti razred u Berkasovu, a živi s porodicom u Prihvatnom centru za smeštaj migranata u Šidu. S druge strane, s učenikom drugog razreda Eksanom lakše se može sporazumeti, ali za to ćemo verovati na reč trećacima Ognjenu i Milenku.

– Kad nemamo časove, budemo na školskom igralištu pa se igramo – priča nam Milenko, kome su stalno dva prsta u vazduhu jer uvek ima nešto da kaže, pa još i da doda. – Nikad nam nije dosadno u selu, meni i kad je dosadno, nađem rešenje. Pravim svašta, gradim ili popravljam, vozim traktor.

A kad vidite teren, koji, ako se ne varamo, malo naginje na jednu stranu i istačkan je krtičnjacima kô minama, onda je pravi uspeh biti bolji od najgorih. Svakako, i tu postoje planovi za sređivanje, pre svega za izgradnju tribina i rekonstrukciju kućica za učesnike. Ipak, vrlo lepa stvar koju neguju je iznajmljivanje sale i kuhinje u Domu kulture za bilo kakve događaje – od krštenja, rođendana pa do daća – i sve to besplatno. Jedini zadatak koji slavljenici, ili oni u žalosti, imaju jeste da na kraju ostave sve prostorije onako kako su ih zatekli.

– Sad za Svetog Trifuna imamo jubilarnu 25. manifestaciju „Sremska vinijada” i trenutno smo u pripremama – kaže Sabol. – Nemamo u selu neke velike proizvođače ni podrume, pa ih zato ovde skupljamo. Dolaze nam i gosti iz Hrvatske, Bosne, Slovenije. Mislim da im je motiv da se predstave, uporede šta imaju, šta nemaju. Doneli smo odluku da 14. februara bude ocenjivanje, a 15. februara pravimo završno veče jer su prethodni dan ipak svi u svojim vinogradima.

Lea Radlovački

Foto: S. Šušnjević