"Дневник" у селу кроз које се не пролази - Стари Сланкамен

Као један од највећих проблема са којим се ово место у општини Инђија суочава, јесте лагано, али нажалост сигурно, опраштање од највеће европске реке, која ће старосланкаменачку обалу учинити дужом за бар 500 метара, чинећи од ње мочварно подручје и тиме уништавајући сав туристички потенцијал који има.

- Имамо чувени извор слане воде који се користи за бањско лечење, док вишак одлази у Дунав – каже председник Савета Месне заједнице Дмитар Прлић, док седимо у салетли крај цркве Светог Николе, која датира из 15. века и представља најстарији православни храм у Срему, а који је још увек у функцији. – Јесте, имамо тај приморски шмек и могло би доста тога да се учини на бази туризма. У плану је да се направи шеталиште на Дунаву, предлог је усвојен, али се због целокупне ситуације још није релаизовало. Такође, последњих десетак година је доста направљено, асфалтиране су улице, мало смо „затегли” село, наравно да то све није довољно, али боље ишта него ништа. Требало би да поправимо инфраструктуру, да старе куће дотерамо у ред, а и канализација нам је један од приоритета.

У Натошевићевој улици налази се некадашња родна кућа Ђорђа Натошевића или, боље речено, зарасли и урушени остаци дома нашег лекара и просветитеља из 19. века. Како се временом урушила, сама од себе, не само да ружи улицу у којој се налази, већ подсећа мештане и бројне туристе на последице које настају немаром и непоштовањем нечега чиме би требало да се дичимо.

- Ово је срамота, зар овако да изгледа родна кућа Ђорђа Натошевића по ком нам се зове основна школа, тај назив носе и библиотека и школа у Инђији, чак и једна школа у Новом Саду – узвикује разочарана Милица Гашпарић, која живи у згради прекопута. - Рекла сам да би најбоље било да се све сруши и да се направи споменик, стави плоча, три клупе, мало траве и ништа више. Али су се одједном појавили неки наследници од којекуда, а је л’ плаћају порез? Је л’ воде рачуна? Ја лепо живим, али не могу ово да гледам, кад дођу туристи сакријем се од срамоте.

Премда се чини да би у Старом Сланкамнеу све могло да буде идеално, нарочито за живот, у овом селу преспава свега око 250 мештана. Основна школа до четвртог разреда броји можда три-четири ђака, али је зато све теже наћи кућу на продају, а о викенд насељима и да не говоримо.

- Старом Сланкамену припада око 5.000 викендица, а што је ближе води, то је више интересаната, највише се ту и стационирају – каже Прлић, те набраја које су све јавне личности у овом крају пронашле своју оазу. - Најлепше је то што је ово мала средина, свак’ сваког зна, а и вода, она опушта, има своју драж, лепо је живети поред ње. А то што смо скрајнути, па колико год да је лоше, толико је и добро, јер ко дође, дође с намером, па мора да изађе из аута да бар каменчић баци у Дунав.

Наравно, уколико ишта од Дунава и остане...

Да није бање у Старом Сланкамену, односно Специјалне болнице „Др Боривоје Гњатић”, на улицама овог завученог сремског сеоцета сигурно не би било толико света. Пре осам година, неовисно један од другог, доселили су се Јасмина Селаковић с мужем из Земуна и Филип Никчевић из Београда. Док је прве на ову страну довела жеља за мирнијим животом, Филипа је здравље натерало да се досели на обалу уз Дунав.

- Цео радни век сам радила са људима и преко главе ми је било свега, а ово је место баш за опуштање – каже Јасмина, признајући да је прошла кроз неколико фаза привикавања на Стари Сланкамен. - У почетку, првих годину дана, јесте ми све пријало, а онда сам шизела три године јер сам навикла да сам у граду где има људи, док се сад већ поново навикавам. Кад одем повремено у Земун и Сурчин, па кад видим тамо гужву и лудило, схватим да нисам погрешила што сам овде дошла.

Сличан став има и Филип јер, како тврди, више не би ни могао да издржи живот у Београду.

- Откако сам се родио живео сам у Београду, а тог дивљаштва и yungle ми је доста! Људи немају основног васпитања. Управо причам са госпођом Јасмином, контакти између људи су нестали, нема више ни удварања, нема ничега. Знаш како, људи хоће да ти се нађу, да припомогну једни другима, сви су свесни да имају своје проблеме и ако могу да олакшају свакодневицу, то и желе. На „не” се јако ретко кад наиђе, баш ако неко није у прилици да припомогне – вели Никчевић, додајући да му је тренутно највећи проблем што нема право на социјалну помоћ јер живи са баком, која додуше има малу пензију, те да би морао да живи сам и да буде „полумртав” како би од државе имао право на 10.000 динара месечно, односно „на неку кинту од које не би ни могао да се сам издржава”.

- Стари Сланкамен је дефинитивно географски на најлепшем месту, а има много ствари које ово село заслужује да би било боље – наглашава одборник у Скупштини општине Инђија и prеthodni председник Савета Месне заједнице Никола Мацура. – Прво, ту је уређење обале и решавање спрудова који су настали изградњом регулације напера још седамдесетих година, а то ако се не реши у наредном периоду, Стари Сланкамен ће остати без Дунава. Кад је ове године био низак водостај, могли смо пешке прећи до спрудова. Требало би да се покрене иницијатива и локална самоуправа има жељу да помогне, али њихова су овлашћена ограничена. Никад се не мирим с тим да нам је добро, јер Стари Сланкамен заслужује много више и треба да се улаже да би сијао сјајем који је имао још у другом веку, али за то сви треба да се више и потрудимо.

Леа Радловачки