Дневник у селу кроз које се не пролази – Купиник

На десетак километара од центра општине, валовитим исфлеканим друмом, кроз булевар жбуња, па булевар сунцокрета и пашњака, да би потом уследило још једно скретање улево и то у купиначку „слепу улицу“.

- Четири улице овако и три ’вако, и то вам је Купиник - објашњава нам председник Савета Месне заједнице Купиник Зоран Кајтез, док седимо у новоуређеном простору Ловачког друштва „Јастреб“, илити сали за све догађаје и скупове у селу. - Како бих вам рекао, ово све је пашњак био, па пашњак ће и бити...

Нимало оптимистичан став има наш домаћин, али и врло реалан, будући да у Купинику можда преспава 150 људи, а од наредне школске године више неће имати основну школу ни до четвртог разреда. Штавише, ово сеоце је протеклих година, а све до средине овог јуна, имало само једну ученицу.

- Некад је у селу било хиљаду и нешто становника. Има једна улица горе у којој је било 115 деце! Сад свако иде за послом, јер ко нема земљу, мора негде да се запосли. Па се одселе у Пландиште, Вршац, Зрењанин, Београд, док се неки и повремено враћају јер се баве и пољопривредом - наводи Кајтез.

Пошта у Купинику ради уторком и четвртком, од 8 до 12 сати, и једина је локација у селу у ком се мештани „активно“ срећу и друже - бар једном месечно! Протекле три-четири године за пултом вас дочекује Небојша Бојовски, који има титулу поштара и у Барицама, током преостала три радна дана. Иако се испрва чини да нема ту много посла и стресова, наш саговорник нас уверава у супротно.

- Стресира посао, све ово, радимо и пакете, имамо рачуне који нам се враћају на крају месеца јер немамо коме да их уручимо, све је много везано за компјутер, користе се посебне апликације... Није страшно да радиш само у једној пошти, а овако, данас сам овде и бићу опет за пет дана, до тад све ти се помеша - прича Бојовски, додајући како се овде људи друже за поштанским пултом уместо за кафанским шанком.

У Купинику нема продавнице, нити кафане. Некадашњи локал, који је био главна сеоска кафаница, сада служи за продају десетак векни хлеба мештанима који по њега дођу. Лекара имају једном недељно, али, ни не треба им чешће, тврди наш саговорник.

- Где немате фирми, немате ни како да задржите млад народ - додаје председник села. - Шта овде да ради човек ако је без земље? Притом, овде неће ни бити прелаза са Румунијом, кажу да је близу Ватин. А ми смо се некад ту слободно сви кретали, с друге стране границе је још увек православно становништво. Али ето, мир и тишина, ево видиш, птичице имаш, то је најлепше овде, а све друго...

Управо због такве завучености и повучености, природа је доминантна у атару, па и близу села. Клацкајући се кроз сунцокрете, кијали смо од прашине, избегавали рупе у магли коју је правио ауто испред нас, односно вођа пута, али стигли смо, тамо негде иза рецимо девете њиве, до старог сеоског гробља које је сређено као да се и даље активно обилази, али пусто чим је привукло два зеца да меркају с ове стране жичане ограде. Само један шум покушаја да им се приближимо завршио се њиховим преплашеним бегом преко атара до првог кукуруза, где ће се сакрити од шакала који покушавају да владају равницом протеклих већ неколико година.

Текст и фото:

Леа Радловачки

Како је у кафани, тако је и у друштву

- Мени не треба ни матични број, само ми укуцају име и то је то, излазе им све моје генералије - објашњава нам Гајо Ђекић (баш тако пишите, Г-А-Ј-О), иначе најбољи конобар у крају, уверавају нас локалци. - Некад је било свега, могло се радити и радило се. Овде су досељени Босанци и Личани, кафански људи. Кафана „Наша Крајина“ се отварала у седам ујутру, конобар мора да дође у црним панталонама, бела кошуља, испод бела блуза, нема везе што је то село! И не знаш кад ћеш је затворити, цео дан је било... Нема ту броја гостију, сви су долазили и сви одлазили, 50-100 људи је кружило и циркулисало у току дана.

А ми замишљамо како ли је тако једна установа, да, баш установа, успела да затвори своја врата још пре 15 година?

- Ја имам округло 68 година, а док сам радио као младић, служио сам и госте који су били рођени 1890. и неке године. Е, то су биле праве мераклије, они су знали да пију и попију, да седе и да се друже, а ови данас све нешто брзински. Много се све променило, хиљаду посто. Раније си пио меракијски, кафу ћефиш, а сад одмах с ватре... Сами смо направили да је живот стварно пребрз, прво смо направили и онда прихватили, што, ко може вас да промени ако ви нећете? Ми смо највећи кривци што је дошло до свега овога, нема више дружења, а нема ни добре услуге - вели нам чика Гајо и присећа се још разних анегдота и ситуација које сликовито указују на то да је угоститељство слика и прилика стања у друштву.

И сад, иако је у пензији, Ђекић не може да се опрости од тацне, па свако мало „тезгари“ - од понедељка до петка са’ране и парастоси, а од петка до понедељка крштења, венчања и рођендане, тако да му не преостаје ништа друго него само да мења униформе по прилици.