Dnevnik u selu kroz koje se ne prolazi – Kupinik

Na desetak kilometara od centra opštine, valovitim isflekanim drumom, kroz bulevar žbunja, pa bulevar suncokreta i pašnjaka, da bi potom usledilo još jedno skretanje ulevo i to u kupinačku „slepu ulicu“.

- Četiri ulice ovako i tri ’vako, i to vam je Kupinik - objašnjava nam predsednik Saveta Mesne zajednice Kupinik Zoran Kajtez, dok sedimo u novouređenom prostoru Lovačkog društva „Jastreb“, iliti sali za sve događaje i skupove u selu. - Kako bih vam rekao, ovo sve je pašnjak bio, pa pašnjak će i biti...

Nimalo optimističan stav ima naš domaćin, ali i vrlo realan, budući da u Kupiniku možda prespava 150 ljudi, a od naredne školske godine više neće imati osnovnu školu ni do četvrtog razreda. Štaviše, ovo seoce je proteklih godina, a sve do sredine ovog juna, imalo samo jednu učenicu.

- Nekad je u selu bilo hiljadu i nešto stanovnika. Ima jedna ulica gore u kojoj je bilo 115 dece! Sad svako ide za poslom, jer ko nema zemlju, mora negde da se zaposli. Pa se odsele u Plandište, Vršac, Zrenjanin, Beograd, dok se neki i povremeno vraćaju jer se bave i poljoprivredom - navodi Kajtez.

Pošta u Kupiniku radi utorkom i četvrtkom, od 8 do 12 sati, i jedina je lokacija u selu u kom se meštani „aktivno“ sreću i druže - bar jednom mesečno! Protekle tri-četiri godine za pultom vas dočekuje Nebojša Bojovski, koji ima titulu poštara i u Baricama, tokom preostala tri radna dana. Iako se isprva čini da nema tu mnogo posla i stresova, naš sagovornik nas uverava u suprotno.

- Stresira posao, sve ovo, radimo i pakete, imamo račune koji nam se vraćaju na kraju meseca jer nemamo kome da ih uručimo, sve je mnogo vezano za kompjuter, koriste se posebne aplikacije... Nije strašno da radiš samo u jednoj pošti, a ovako, danas sam ovde i biću opet za pet dana, do tad sve ti se pomeša - priča Bojovski, dodajući kako se ovde ljudi druže za poštanskim pultom umesto za kafanskim šankom.

U Kupiniku nema prodavnice, niti kafane. Nekadašnji lokal, koji je bio glavna seoska kafanica, sada služi za prodaju desetak vekni hleba meštanima koji po njega dođu. Lekara imaju jednom nedeljno, ali, ni ne treba im češće, tvrdi naš sagovornik.

- Gde nemate firmi, nemate ni kako da zadržite mlad narod - dodaje predsednik sela. - Šta ovde da radi čovek ako je bez zemlje? Pritom, ovde neće ni biti prelaza sa Rumunijom, kažu da je blizu Vatin. A mi smo se nekad tu slobodno svi kretali, s druge strane granice je još uvek pravoslavno stanovništvo. Ali eto, mir i tišina, evo vidiš, ptičice imaš, to je najlepše ovde, a sve drugo...

Upravo zbog takve zavučenosti i povučenosti, priroda je dominantna u ataru, pa i blizu sela. Klackajući se kroz suncokrete, kijali smo od prašine, izbegavali rupe u magli koju je pravio auto ispred nas, odnosno vođa puta, ali stigli smo, tamo negde iza recimo devete njive, do starog seoskog groblja koje je sređeno kao da se i dalje aktivno obilazi, ali pusto čim je privuklo dva zeca da merkaju s ove strane žičane ograde. Samo jedan šum pokušaja da im se približimo završio se njihovim preplašenim begom preko atara do prvog kukuruza, gde će se sakriti od šakala koji pokušavaju da vladaju ravnicom proteklih već nekoliko godina.

Tekst i foto:

Lea Radlovački

Kako je u kafani, tako je i u društvu

- Meni ne treba ni matični broj, samo mi ukucaju ime i to je to, izlaze im sve moje generalije - objašnjava nam Gajo Đekić (baš tako pišite, G-A-J-O), inače najbolji konobar u kraju, uveravaju nas lokalci. - Nekad je bilo svega, moglo se raditi i radilo se. Ovde su doseljeni Bosanci i Ličani, kafanski ljudi. Kafana „Naša Krajina“ se otvarala u sedam ujutru, konobar mora da dođe u crnim pantalonama, bela košulja, ispod bela bluza, nema veze što je to selo! I ne znaš kad ćeš je zatvoriti, ceo dan je bilo... Nema tu broja gostiju, svi su dolazili i svi odlazili, 50-100 ljudi je kružilo i cirkulisalo u toku dana.

A mi zamišljamo kako li je tako jedna ustanova, da, baš ustanova, uspela da zatvori svoja vrata još pre 15 godina?

- Ja imam okruglo 68 godina, a dok sam radio kao mladić, služio sam i goste koji su bili rođeni 1890. i neke godine. E, to su bile prave meraklije, oni su znali da piju i popiju, da sede i da se druže, a ovi danas sve nešto brzinski. Mnogo se sve promenilo, hiljadu posto. Ranije si pio merakijski, kafu ćefiš, a sad odmah s vatre... Sami smo napravili da je život stvarno prebrz, prvo smo napravili i onda prihvatili, što, ko može vas da promeni ako vi nećete? Mi smo najveći krivci što je došlo do svega ovoga, nema više druženja, a nema ni dobre usluge - veli nam čika Gajo i priseća se još raznih anegdota i situacija koje slikovito ukazuju na to da je ugostiteljstvo slika i prilika stanja u društvu.

I sad, iako je u penziji, Đekić ne može da se oprosti od tacne, pa svako malo „tezgari“ - od ponedeljka do petka sa’rane i parastosi, a od petka do ponedeljka krštenja, venčanja i rođendane, tako da mu ne preostaje ništa drugo nego samo da menja uniforme po prilici.