ДНЕВНИК У ПАВЛОВЦИМА Сремско село о ком цела Србија прича

Међутим, овде не треба занемарити да је квалитет тог земљишта лошији у односу на ону из „доњег Срема”. И док у селу једва да има 300 и кусур становника, школи, у којој има свега петоро ђака од првог до четвртог разреда, прети затварање.

– Стварно је питање шта нам се ово дешава – каже члан Савета Месне заједнице Павловци Бошко Ђаковић, додајући да оно мало деце што имају у селу, одлази којекуда. – Имамо и доста празних кућа, а нико неће да каже истину о ценама, ни они што их продају, ни они што их купују. Притом, људи узимају куће, не да би нешто с њима радили, него да одмарају, као викендице... Ипак, чињеница је да смо на добром месту и увече кад почне да нам силази ваздух са севера, односно из шума са Фрушке горе, људи моји, овде настане ваздушна бања. Такође, нема ни великог саобраћаја, па нам је мир, тишина.

Да је то истина, уверили смо се и током кратке посете усред бела дана, где, за дивно чудо, нисмо могли да сретнемо ни псе луталице.

– Село као село нестаје – прича Ђаковић, присећајући се како је некад све било другачије, више људи, воље и активности. – Рецимо, некад је свака кућа имала виноград и своје воћњаке. Тога више нема, наше аутохтоне сорте нестају, сточарство је „отишло”, не знам да л’ имамо десет крава у селу!

Павловчани воде порекло са Космаја, где је био манастир Павловац, који је у једном тренутку био порушен, а онда, након 280 година, у 16. веку, обновљен.

Прве фамилије које су се доселиле биле су Милини, Пантелићи и Ђаковићи, и од тада међу њима постоји нераскидиво кумство.

Премда наш саговоник каже како у Павловцима имају све што им је потребно, фудбалски клуб је успео да се угаси, а кафану, „фала богу” немају, јер омладина им и овако прави разна чуда, па са аутобуског стајалишта мал’-мал’ нешто нестане ил’ бива разлупано, ишарано, поломе чесму у парку, обијају прозоре на Дому културе...

– Киван сам на ову децу, нема више смисла овакво кућно неваспитање. Све основно имамо, само да мало одржавамо и улепшамо, а ако не можемо боље, онда треба да чувамо оно што имамо – каже Ђаковић. – За ову годину смо добили средтсва за уређење парка и спортских терена, у плану је постављање лежећих полицајаца, а имамо нешто пара које ћемо уложити у Дом културе, односно на фасаду и сређивање просторија. Биће све ограђено, поставићемо рефлекторе за мали фудбал и кошарку, али проблем је што се деца засите свега за пет дана.

Оградили прилазе језеру

Језеро Кудош, популарније као Павловачко језеро јер се налази у близини села Павловци, простире се на око 70 хектара, док његове две трећине има просечну дубину од око осам метара. До њега се може стићи из два правца, а један, онај источни, окружен је плантажама вишања и води вас до овог воденог станишта скоро свих риба, осим штуке и манића, као и бројних птица међу којима је и посебна врста ласте која долази на лето и пили се у земљишту око воде. Међутим, ово вештачко језеро, настало од канала Кудош које иде од Врдника до Саве, има потенцијал за све, али је заправо неискоришћено.

– Лепо је овде, нема шта, али немамо ни туриста, ни пецароша више – каже управник Мијат Спасојевић, објашњавајући да се чак део језера води као рибњак, припада „Водама Војводине”, док је околно земљиште под ингеренцијом Министарства пољопривреде или је приватизовано. – Онај западни део, до бране, цео је у приватном власништву, и иако се води као пољопривредно земљиште, сада су ту куће чији су власници подигли ограде и туда не може да се прође. Сад и кад неко реши да дође на језеро, шта овде да ради кад нема куда ни да прошета? Онда и пецарошима дозвољавамо да пецају у делу где је законом забрањено, јер немају где друго да забаце. И тако свако лови у мутном...

Колекција која нема новчану вредност

Чини се да је у Павловцима највреднији један сто, површине од око квадратног метра, и у власништву Зорана Милошевића који је недавно обележио четири деценије бављења несвакидашњим хобијем, а на који је уједно и ставио тачку. Наиме, реч је о стаклом заштићених новчаницама и кованицама из целог света, којих укупно има 215 – дакле, из свих 195 признатих земаља, као и специјална ковања са крунских подручја и најизолованијих острва на земаљској кугли.

– Последња је стигла са Источног Тимора коју ми је послао један кинески милијардер, потом са Кирибата, острва у Пацифику, где прво стиже Нова година, а ту је и она са острва Успећа, као и кованица са Девичанских острва уз коју сам добио и сертификат да је једна од 1.000 откованих комада од најфинијег сребра завршила баш код мене, у Павловцима – прича нам Зоран, будући да се од нашег последњег сусрета променило толико да му је пристигло неколико недостајућих кованица, као и мејл од „Гинисове књиге рекорда” да се његов хоби крши са њиховим критеријумима јер је реч о „необоривом рекорду”.

Премда разочаран у одговор који не би требало да буде „свето слово”, јер су се и у протеклих 40 година државе и валуте мењале, те нико не може да гарантује да се то неће дешавати и у будућности, Милошевић у шали каже да му преостаје само да дочека да открију нову планету па да од њених житеља покуша да набави новац.

– Мене новац не интересује у материјалном смислу, мене интересује држава из које је дошла, јер је сваки овај новчић или папир амбасадор те државе, њен представник и то мене фасцинира – наглашава наш саговорник, додајући да се, осим страног, интересује и за антички новац ког доста има по павловачком атару. – Одговорно тврдим да ниједна новчаница није набављена преко интернета. Рецимо, из Мауританије не смете изнети њихову новчаницу, а мени је у томе помогло петоро људи, преко једног другара ког сам замолио. Ставили су новац у новине, новине у пакет па се није видело на скенеру.

Сложивши се да Зоранов сто нема материјалну вредност, јер је несвакидашњи уникат, уколико би ипак решио да некоме прода своју заоставштину, тражио би позамашан низ нула и то у еврима, разуме се. За сада је имао понуду од краља Саудијске Арабије, али му је жеља да прикупљен новац ипак остане у Србији.

– Знате како, новац кад стигне он се потроши, а онда немаш ни колекцију ни новац – јасан је Милошевић.

Текст и фото:

Леа Радловачки