ДНЕВНИК У ГОРЊЕМ ТАВАНКУТУ Све је више ђака у школи
Ред приземних кућа, ред дрвореда воћњака, па ред остатака Горњег Таванкута из периода док је још важио за живахно село. Надомак Суботице и границе са Мађарском, ово село на северу Бачке представља једно од оних на које су, како се чини, и сами мештани заборавили.
Сачињено претежно од Буњеваца и Хрвата, Горњи Таванкут, пак, важи за гостопримљиво село у ком ће вам, на кога год да наиђете, прискочити у помоћ и упутити вас тамо где мислите да сте кренули.
- Гледај саде, шибаш скроз горе, доље ђе се види, директно до краја, тамо ди су они јабланови и оно ниже, као црно дрво, онда имаш један пут што те одваја десно, па други, на трећем што одваја десно, е ту скрећеш, идеш десно и идеш неких својих 200-300 метара, иде ти пут више као у осмицу и ето капеле – показује нам руком један мештанин Горњег Таванкута, који је пошао у радњу, наслонио бицикл на дрво и решио да нам посвети који тренутак пажње, али и смерница како да дођемо до црквице која је малочас звонила, а која је, заправо, капелица Свете Ане.
Упутисмо се шором који се настављао у позадини руке нашег саговорника и уз неколико минута вожње по северном крају Горњег Таванкута, нађосмо жуту капелицу и амбијент који одскаче од остатка места, по свему судећим, врло необичним за Војводину.
- Село је остало потпуно исто за ових 30 година откако овде радим као учитељица, то могу да тврдим – каже нам Татјана Нимчевић, која је овог септембра примила 13 првака. – Међутим, некад су деца долазила у школу бициклом, сама, још од првог разреда, а данас већину њих родитељи довозе колима. А и другачија је ситуација овде у Горњем Таванкуту, овде има доста азиланата који ноћу шетају у групама и људи се боје, то је оно што ја знам.
Док смо са нашом саговорницом чекали аутобус, како би се вратила кући у Суботицу, учитељица Нимчевић је успела са нама да подели и то да сваког дана путује по сат и по у једном правцу, те да јој та вожња од куће до школе (и обрнуто) дође као одмор у току дана.
- У последње време имамо нешто много ђака у школи, до четвртог их је око 50. Има доста младих породица, овде је ваљда јефтинији живот, а доселили су се кад су се делиле куће преко пројеката. Овде нема све што је потребно, док је у Доњем Таванкуту доста развијен сеоски туризам, што је нешто што довлачи људе, има доста акција, приредби, фестивала – напомиње учитељица, додајући да примећује и да се родитељи данас све мање баве децом јер морају више да раде, али да су свеједно сви добри и расположени за сарадњу.
Са учитељицом Нимчевић на станици је стајала и Маја Рудић (17) која каже да јој је лепше у граду, односно Суботици, јер тамо има више другара и активности, а и због школе је сваког дана тамо.
Машући испраћеним путницама, налазимо на Зору Фукс, мештанку која се у ово село доселила пре 43 године из њене Мале Босне. На питање зашто нема толико људи на улицама, бака Зора даје једноставан одговор: „Зима је, па су сви унутри!”
- Имам овде све што ми је потребно, ја сам скромна, тако да, нисмо гладни, жедни, нисмо у ’ладном – додаје, појашњавајући да је њено удато презиме немачког порекла и да лозу наставља син који јој је подарио унука. - С обе стране куће су нам досељеници из Русије и ни са ким не контактирају. Једни су дошли прошле недеље, па још ни не познају било кога.
Сума сумарум, Горњи Таванкут, у ком „не постоји” ни једна улица, јер су све назване по нечијем крају, шору или путу, ма колико се чинио пуст и одсутан, заправо је питом и дочекује вас раширених руку, само будите стрпљиви.
Текст и фото: Леа Радловачки
Ускоро нови водовод у Горњем Таванкуту
Месну заједницу Таванкут чине два насељена места: Горњи и Доњи Таванкут. Према речима председника Савета Дејана Лончаревића, мештани се махом баве ратарством и воћарством, што се да приметити у и око села, међу којима засади јабуке и плантаже паприка заузимају значајну атарску површину.
- Што се тиче запослења, имамо приватну хладњачу у Горњем Таванкуту, а то је „Селецт Фруит” која заприма домаће производе и извози их на спољна тржишта, а споменуо бих и приватне плантаже где наши мештани одлазе сезонски да раде – истиче Лончаревић.
Највећи проблем у селу је вода, односно, како нам је речено, бунари су плитки, а због мањка падавина, пумпе не могу да повуку воду и људи је немају ни за основне потребе.
- Проблем са водом је нешто са чим ово село, као и Доњи Таванкут, деценијама бори, јер ниво воде из године у годину опада на овом делу – појашњава председник Савета. – Оно што би се могло истаћи јесте да је МЗ Таванкут у сарадњи са Градом Суботицом поднела поступак за изградњу водоводне мреже у оба дела Таванкута, и надамо се у скорије време решењу овога проблема. Такође, имамо у плану и санирање деоница пута према Караули, који је у доста лошем стању. Пут је градила војска за своје потребе и због тога пут нема пројектну документацију. Уврстили смо и овај проблем и надамо се да ће се и овај пројекат у скорије време привести крају.