DNEVNIK U PAVLOVCIMA Sremsko selo o kom cela Srbija priča

Međutim, ovde ne treba zanemariti da je kvalitet tog zemljišta lošiji u odnosu na onu iz „donjeg Srema”. I dok u selu jedva da ima 300 i kusur stanovnika, školi, u kojoj ima svega petoro đaka od prvog do četvrtog razreda, preti zatvaranje.

– Stvarno je pitanje šta nam se ovo dešava – kaže član Saveta Mesne zajednice Pavlovci Boško Đaković, dodajući da ono malo dece što imaju u selu, odlazi kojekuda. – Imamo i dosta praznih kuća, a niko neće da kaže istinu o cenama, ni oni što ih prodaju, ni oni što ih kupuju. Pritom, ljudi uzimaju kuće, ne da bi nešto s njima radili, nego da odmaraju, kao vikendice... Ipak, činjenica je da smo na dobrom mestu i uveče kad počne da nam silazi vazduh sa severa, odnosno iz šuma sa Fruške gore, ljudi moji, ovde nastane vazdušna banja. Takođe, nema ni velikog saobraćaja, pa nam je mir, tišina.

Da je to istina, uverili smo se i tokom kratke posete usred bela dana, gde, za divno čudo, nismo mogli da sretnemo ni pse lutalice.

– Selo kao selo nestaje – priča Đaković, prisećajući se kako je nekad sve bilo drugačije, više ljudi, volje i aktivnosti. – Recimo, nekad je svaka kuća imala vinograd i svoje voćnjake. Toga više nema, naše autohtone sorte nestaju, stočarstvo je „otišlo”, ne znam da l’ imamo deset krava u selu!

Pavlovčani vode poreklo sa Kosmaja, gde je bio manastir Pavlovac, koji je u jednom trenutku bio porušen, a onda, nakon 280 godina, u 16. veku, obnovljen.

Prve familije koje su se doselile bile su Milini, Pantelići i Đakovići, i od tada među njima postoji neraskidivo kumstvo.

Premda naš sagovonik kaže kako u Pavlovcima imaju sve što im je potrebno, fudbalski klub je uspeo da se ugasi, a kafanu, „fala bogu” nemaju, jer omladina im i ovako pravi razna čuda, pa sa autobuskog stajališta mal’-mal’ nešto nestane il’ biva razlupano, išarano, polome česmu u parku, obijaju prozore na Domu kulture...

– Kivan sam na ovu decu, nema više smisla ovakvo kućno nevaspitanje. Sve osnovno imamo, samo da malo održavamo i ulepšamo, a ako ne možemo bolje, onda treba da čuvamo ono što imamo – kaže Đaković. – Za ovu godinu smo dobili sredtsva za uređenje parka i sportskih terena, u planu je postavljanje ležećih policajaca, a imamo nešto para koje ćemo uložiti u Dom kulture, odnosno na fasadu i sređivanje prostorija. Biće sve ograđeno, postavićemo reflektore za mali fudbal i košarku, ali problem je što se deca zasite svega za pet dana.

Ogradili prilaze jezeru

Jezero Kudoš, popularnije kao Pavlovačko jezero jer se nalazi u blizini sela Pavlovci, prostire se na oko 70 hektara, dok njegove dve trećine ima prosečnu dubinu od oko osam metara. Do njega se može stići iz dva pravca, a jedan, onaj istočni, okružen je plantažama višanja i vodi vas do ovog vodenog staništa skoro svih riba, osim štuke i manića, kao i brojnih ptica među kojima je i posebna vrsta laste koja dolazi na leto i pili se u zemljištu oko vode. Međutim, ovo veštačko jezero, nastalo od kanala Kudoš koje ide od Vrdnika do Save, ima potencijal za sve, ali je zapravo neiskorišćeno.

– Lepo je ovde, nema šta, ali nemamo ni turista, ni pecaroša više – kaže upravnik Mijat Spasojević, objašnjavajući da se čak deo jezera vodi kao ribnjak, pripada „Vodama Vojvodine”, dok je okolno zemljište pod ingerencijom Ministarstva poljoprivrede ili je privatizovano. – Onaj zapadni deo, do brane, ceo je u privatnom vlasništvu, i iako se vodi kao poljoprivredno zemljište, sada su tu kuće čiji su vlasnici podigli ograde i tuda ne može da se prođe. Sad i kad neko reši da dođe na jezero, šta ovde da radi kad nema kuda ni da prošeta? Onda i pecarošima dozvoljavamo da pecaju u delu gde je zakonom zabranjeno, jer nemaju gde drugo da zabace. I tako svako lovi u mutnom...

Kolekcija koja nema novčanu vrednost

Čini se da je u Pavlovcima najvredniji jedan sto, površine od oko kvadratnog metra, i u vlasništvu Zorana Miloševića koji je nedavno obeležio četiri decenije bavljenja nesvakidašnjim hobijem, a na koji je ujedno i stavio tačku. Naime, reč je o staklom zaštićenih novčanicama i kovanicama iz celog sveta, kojih ukupno ima 215 – dakle, iz svih 195 priznatih zemalja, kao i specijalna kovanja sa krunskih područja i najizolovanijih ostrva na zemaljskoj kugli.

– Poslednja je stigla sa Istočnog Timora koju mi je poslao jedan kineski milijarder, potom sa Kiribata, ostrva u Pacifiku, gde prvo stiže Nova godina, a tu je i ona sa ostrva Uspeća, kao i kovanica sa Devičanskih ostrva uz koju sam dobio i sertifikat da je jedna od 1.000 otkovanih komada od najfinijeg srebra završila baš kod mene, u Pavlovcima – priča nam Zoran, budući da se od našeg poslednjeg susreta promenilo toliko da mu je pristiglo nekoliko nedostajućih kovanica, kao i mejl od „Ginisove knjige rekorda” da se njegov hobi krši sa njihovim kriterijumima jer je reč o „neoborivom rekordu”.

Premda razočaran u odgovor koji ne bi trebalo da bude „sveto slovo”, jer su se i u proteklih 40 godina države i valute menjale, te niko ne može da garantuje da se to neće dešavati i u budućnosti, Milošević u šali kaže da mu preostaje samo da dočeka da otkriju novu planetu pa da od njenih žitelja pokuša da nabavi novac.

– Mene novac ne interesuje u materijalnom smislu, mene interesuje država iz koje je došla, jer je svaki ovaj novčić ili papir ambasador te države, njen predstavnik i to mene fascinira – naglašava naš sagovornik, dodajući da se, osim stranog, interesuje i za antički novac kog dosta ima po pavlovačkom ataru. – Odgovorno tvrdim da nijedna novčanica nije nabavljena preko interneta. Recimo, iz Mauritanije ne smete izneti njihovu novčanicu, a meni je u tome pomoglo petoro ljudi, preko jednog drugara kog sam zamolio. Stavili su novac u novine, novine u paket pa se nije videlo na skeneru.

Složivši se da Zoranov sto nema materijalnu vrednost, jer je nesvakidašnji unikat, ukoliko bi ipak rešio da nekome proda svoju zaostavštinu, tražio bi pozamašan niz nula i to u evrima, razume se. Za sada je imao ponudu od kralja Saudijske Arabije, ali mu je želja da prikupljen novac ipak ostane u Srbiji.

– Znate kako, novac kad stigne on se potroši, a onda nemaš ni kolekciju ni novac – jasan je Milošević.

Tekst i foto:

Lea Radlovački