ДНЕВНИК У МИЛЕШЕВУ Имају циљ, желе ту да остану, живе и раде

– Једног јутра су само освануле промењене табле на улазима, па су се Милешевци бунили зашто смо им преименовали село, а ми нисмо имали никакве везе с тим – објашњава председник Савета Месне заједнице Милешево Петер Фириц, напомињући да осим тих несугласица, друге нису имали откад памти своје село и мештане. – Иначе, село нам се састоји из три сегмента. Овде где смо сада, то је Ново село, лево је Милешево, а десно Дрљан, али све је једна месна заједница. Имамо једну Пошту, једну амбуланту, али две школе, односно два издвојена одељења, од првог до четвртог разреда, која припадају бечејској основној школи „Петефи Шандор”. Тренутно имамо око 37 деце у овој овде школи, заједно са вртићем, која похађају наставу на мађарском језику, и шест-седам ђака који уче на српском у делу Милешева. Иначе, кад сам ја ишао у школу, сви смо били спојени у исти разред, па смо учили и српски и мађарски, тако смо се спријатељили и остали пријатељи и дан-данас.

Како Фириц још памти, некад је у селу живело и до 2.000 људи, сада их једва има 600, а највећи разгог због ког је село смањено, јесте гашење бечејског „Пика”, где је радило око 70 одсто мештана, након чега су радници били принуђени да се селе у већа места не би ли othranili своје породице.

– Делује да смо на доброј позицији, између Србобрана, Бечеја и Бачке Тополе, то што сте рекли, добро сте запазили, чини се да нам је све на дохвату руке, а заправо, од свега смо далеко! Нема улагања у селу како би омладина због нечега остала, или дошла. Истина, имали смо људе који су се овде доселили, али кад су видели да не могу да раде неке послове, јер нису сви за пољопривреду, ипак су отишли даље за Нови Сад и тамо се снашли. Иначе, око 40 жена из Милешева и околних села сваки дан путује за Суботицу на посао, а отварање неког погона код нас, кад већ имамо одговарајући простор, задржало би мештане. За сада нема тих могућности, јер сви кажу да нам је село мало и старо, али ми бисмо се снашли. И овако се боримо, сваки дан се боримо за нешто, морамо имате жеље, циљеве да нешто урадимо и останемо овде. Јер, ако немамо циљ, онда немамо за шта да се боримо – прича наш саговорник.

Међутим, кад мештани имају разлог да се око нечега боре, и те како то чине. Рецимо, успели су да добију дозволу за изградњу православне цркве, која ће бити посвећена Светом Ћирилу и Методију, а за сада је обезбеђен простор, односно плац који је поклонила породица Кубат, који је освештан, те је у току прикупљање средства за неопходни материјал. Тако су и католичку цркву успели да изграде и то за време Тита.

– Имамо две славе села и свако је обележава на свој начин, јер нису исти обичаји, али се све јако лепо организује и лепо се дружимо – наводи административна радница у Месној заједници Агнеш Пеце Мандић. – Имамо и КУД „Куташ Пуста” који током године неколико пута организују бал и окупљања, нарочито за Дан села, док у Милешеву имају Мото клуб „Фрее Њолфс” који организују мото-скупове.

Премда у Милешеву нема услова за живот, макар према речима Ласла Бурања, њему је у селу добро јер је земљорадник и прима инвалидску пензију. Набрајајући празне куће по улицама, најрадије пак прича о онима у којима има још живота и у којима су његови пријатељи – Мађари, Босанци и Србијанци.

– Јако лепо се слажемо, имам другаре, чак и заједно славимо Светог Николу – каже весело Ласло, присећајући се богате трпезе коју виђа на српским славама. – Имам једног другара ког зовем за Божић или Ускрс, он мене на његову славу. Па, српска трпеза је богатија, сад кад сам био на слави, свега има, код нас Мађара нема тол’ко тога...

За село каже да су најлепши тишина и мир, али да их мучи „мало крађе” које се дешавају усред дана, за шта су криви незвани гости из околних места.

До пре неколико година Фириц је организовао кинолошку манифестацију, специјализовану изложбу немачких овчара, па је Милешево било центар великог догађаја који недостаје мештанима, али и узгајивачима из ових крајева.

А кад је реч о плановима за ову годину, будући да се у Милешево улаже колико се може, односно колико се прикупи новца са различитих страна, мештане чека додатно озељавање улица и недавно очишћене депоније, сређивање атарских и сеоских путева, мењање јавне расвете, а надају се и да ће успети да „избоксују” да им лекар долази чешће, а не само уторком и четвртком.

Текст и фото: Леа Радловачки

Радња као некад

Једна од три радње у Милешеву налази се у Дрљану и води је Чила Ракош под именом „Виола” од 2004. године. Како нам је власница рекла, мештани највише купују сухомеснато, млечне производе, воће, поврће, а дневно се прода око 80 векни хлеба. Кад уђете у ту радњу, имате утисак да сте се делимично вратили у крај прошлог века, где вас за пултом чека продавачица која вам доноси све по шта сте дошли.

– Радња нам је као некад, права сеоска, имамо и корпу као у самопослузи, али људи само стану и кажу „треба ми ово, треба ми оно”, а ми трчкарамо около и доносимо, шта да радимо – каже насмејана Чила, признајући да има и оних који узимају робу на црту, али само „ситне ствари”. – Мало нас је, сви се знамо, па знамо и ко где ради, ко колико може, зато и дајемо на црту, морамо.

И док живе дан за даном, покушавајући да зараде и чекајући да се „ситни” дугови врате, наша саговорница тврди да они који желе да раде, могу и да преживе на селу. Њена породица, осим радње, бави се и пољоприведом, односно ратарењем и узгојем бикова, па, како вели, ако немају из продавнице, имају из дворишта и тако укруг.

– Најлепши је овај сеоски живот, ми смо овде рођени и то волимо – додаје Ракош, додајући како се Милешево много променило, као и да се за последњих десет година преполовило. – Много људи је умрло од короне, а многи су и отишли, јер доста породица има двојно држављанство. Ми смо остали и не планирамо да идемо, а ни наша деца неће да иду!