DNEVNIK U MILEŠEVU Imaju cilj, žele tu da ostanu, žive i rade

– Jednog jutra su samo osvanule promenjene table na ulazima, pa su se Mileševci bunili zašto smo im preimenovali selo, a mi nismo imali nikakve veze s tim – objašnjava predsednik Saveta Mesne zajednice Mileševo Peter Firic, napominjući da osim tih nesuglasica, druge nisu imali otkad pamti svoje selo i meštane. – Inače, selo nam se sastoji iz tri segmenta. Ovde gde smo sada, to je Novo selo, levo je Mileševo, a desno Drljan, ali sve je jedna mesna zajednica. Imamo jednu Poštu, jednu ambulantu, ali dve škole, odnosno dva izdvojena odeljenja, od prvog do četvrtog razreda, koja pripadaju bečejskoj osnovnoj školi „Petefi Šandor”. Trenutno imamo oko 37 dece u ovoj ovde školi, zajedno sa vrtićem, koja pohađaju nastavu na mađarskom jeziku, i šest-sedam đaka koji uče na srpskom u delu Mileševa. Inače, kad sam ja išao u školu, svi smo bili spojeni u isti razred, pa smo učili i srpski i mađarski, tako smo se sprijateljili i ostali prijatelji i dan-danas.

Kako Firic još pamti, nekad je u selu živelo i do 2.000 ljudi, sada ih jedva ima 600, a najveći razgog zbog kog je selo smanjeno, jeste gašenje bečejskog „Pika”, gde je radilo oko 70 odsto meštana, nakon čega su radnici bili prinuđeni da se sele u veća mesta ne bi li othranili svoje porodice.

– Deluje da smo na dobroj poziciji, između Srbobrana, Bečeja i Bačke Topole, to što ste rekli, dobro ste zapazili, čini se da nam je sve na dohvatu ruke, a zapravo, od svega smo daleko! Nema ulaganja u selu kako bi omladina zbog nečega ostala, ili došla. Istina, imali smo ljude koji su se ovde doselili, ali kad su videli da ne mogu da rade neke poslove, jer nisu svi za poljoprivredu, ipak su otišli dalje za Novi Sad i tamo se snašli. Inače, oko 40 žena iz Mileševa i okolnih sela svaki dan putuje za Suboticu na posao, a otvaranje nekog pogona kod nas, kad već imamo odgovarajući prostor, zadržalo bi meštane. Za sada nema tih mogućnosti, jer svi kažu da nam je selo malo i staro, ali mi bismo se snašli. I ovako se borimo, svaki dan se borimo za nešto, moramo imate želje, ciljeve da nešto uradimo i ostanemo ovde. Jer, ako nemamo cilj, onda nemamo za šta da se borimo – priča naš sagovornik.

Međutim, kad meštani imaju razlog da se oko nečega bore, i te kako to čine. Recimo, uspeli su da dobiju dozvolu za izgradnju pravoslavne crkve, koja će biti posvećena Svetom Ćirilu i Metodiju, a za sada je obezbeđen prostor, odnosno plac koji je poklonila porodica Kubat, koji je osveštan, te je u toku prikupljanje sredstva za neophodni materijal. Tako su i katoličku crkvu uspeli da izgrade i to za vreme Tita.

– Imamo dve slave sela i svako je obeležava na svoj način, jer nisu isti običaji, ali se sve jako lepo organizuje i lepo se družimo – navodi administrativna radnica u Mesnoj zajednici Agneš Pece Mandić. – Imamo i KUD „Kutaš Pusta” koji tokom godine nekoliko puta organizuju bal i okupljanja, naročito za Dan sela, dok u Mileševu imaju Moto klub „Free Njolfs” koji organizuju moto-skupove.

Premda u Mileševu nema uslova za život, makar prema rečima Lasla Buranja, njemu je u selu dobro jer je zemljoradnik i prima invalidsku penziju. Nabrajajući prazne kuće po ulicama, najradije pak priča o onima u kojima ima još života i u kojima su njegovi prijatelji – Mađari, Bosanci i Srbijanci.

– Jako lepo se slažemo, imam drugare, čak i zajedno slavimo Svetog Nikolu – kaže veselo Laslo, prisećajući se bogate trpeze koju viđa na srpskim slavama. – Imam jednog drugara kog zovem za Božić ili Uskrs, on mene na njegovu slavu. Pa, srpska trpeza je bogatija, sad kad sam bio na slavi, svega ima, kod nas Mađara nema tol’ko toga...

Za selo kaže da su najlepši tišina i mir, ali da ih muči „malo krađe” koje se dešavaju usred dana, za šta su krivi nezvani gosti iz okolnih mesta.

Do pre nekoliko godina Firic je organizovao kinološku manifestaciju, specijalizovanu izložbu nemačkih ovčara, pa je Mileševo bilo centar velikog događaja koji nedostaje meštanima, ali i uzgajivačima iz ovih krajeva.

A kad je reč o planovima za ovu godinu, budući da se u Mileševo ulaže koliko se može, odnosno koliko se prikupi novca sa različitih strana, meštane čeka dodatno ozeljavanje ulica i nedavno očišćene deponije, sređivanje atarskih i seoskih puteva, menjanje javne rasvete, a nadaju se i da će uspeti da „izboksuju” da im lekar dolazi češće, a ne samo utorkom i četvrtkom.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Radnja kao nekad

Jedna od tri radnje u Mileševu nalazi se u Drljanu i vodi je Čila Rakoš pod imenom „Viola” od 2004. godine. Kako nam je vlasnica rekla, meštani najviše kupuju suhomesnato, mlečne proizvode, voće, povrće, a dnevno se proda oko 80 vekni hleba. Kad uđete u tu radnju, imate utisak da ste se delimično vratili u kraj prošlog veka, gde vas za pultom čeka prodavačica koja vam donosi sve po šta ste došli.

– Radnja nam je kao nekad, prava seoska, imamo i korpu kao u samoposluzi, ali ljudi samo stanu i kažu „treba mi ovo, treba mi ono”, a mi trčkaramo okolo i donosimo, šta da radimo – kaže nasmejana Čila, priznajući da ima i onih koji uzimaju robu na crtu, ali samo „sitne stvari”. – Malo nas je, svi se znamo, pa znamo i ko gde radi, ko koliko može, zato i dajemo na crtu, moramo.

I dok žive dan za danom, pokušavajući da zarade i čekajući da se „sitni” dugovi vrate, naša sagovornica tvrdi da oni koji žele da rade, mogu i da prežive na selu. Njena porodica, osim radnje, bavi se i poljoprivedom, odnosno ratarenjem i uzgojem bikova, pa, kako veli, ako nemaju iz prodavnice, imaju iz dvorišta i tako ukrug.

– Najlepši je ovaj seoski život, mi smo ovde rođeni i to volimo – dodaje Rakoš, dodajući kako se Mileševo mnogo promenilo, kao i da se za poslednjih deset godina prepolovilo. – Mnogo ljudi je umrlo od korone, a mnogi su i otišli, jer dosta porodica ima dvojno državljanstvo. Mi smo ostali i ne planiramo da idemo, a ni naša deca neće da idu!