ДНЕВНИК У МАЛOM СТАПАРУ Неискоришћени бисер са 15 становника

Можемо да завиримо и у нешто „ближу” прошлост, мада такође поприлично (не)замисливу, на сам крај 18. века када је Мали Стапар настао као последица изградње (данашњег) Великог бачког канала, на ком је сазидана преводница, касније и млин са зградом дирекције који је радио до 1975. године. Цео тај комплекс, заједно са читавим селом, данас се води као културно-историјски споменик. А како је на Малом Стапару оформљена једна улица – Малостапарска, и будући да је село у свом атару имало и 80 салаша, још почетком 19. века је основана шесторазредна основна школа која је пре Првог светског рата имала и стотину ђака, али је угашена 1986. године.

Да не мислите како смо податке поскидали са Википедије, на којој заправо нема божјег податка о Малом Стапару, све ово смо сазнали (а и много више, па је о овом селу могуће писати у наставцима) од Зорана Перуничића који нас је пођеднако упознао и са својим Сивцем у који смо завирили пре две године.

- Осим преводнице и млина на њој, за Мали Стапар се може рећи да је мало али изузетно интересантно село, јер је у њему некад био и житни магацин, на њивама се гајио изузетно квалитетан хмељ, била је и речна капетанија, као и царинарница за царињење робе, а узгајали су се и коњи који су се користили за вучу лађа кад није било повољног ветра или водотока. Пиринчана је подигнута почетком 19. века која је до 1936. године радила, а Мали Стапар је био седиште берзе за утврђивање цене пиринча у Краљевини Југославији – наводи Перуничић, наглашавајући неколико пута како је Мали Стапар неискоришћени бисер који сада броји свега 15 становника.

Да је љубав није одвела на Мали Стапар пре скоро 30 година, Наташа Бранков би, рецимо, и даље живела у Сивцу. Додуше, руку на срце, ни сад није много удаљена од свог родног „краја” у који, веровали или не, некад иде и пет пута дневно!

- За обичну векну хлеба морамо да идемо у Сивац – вели Наташа, која се са својим супругом бави пољопривредом, односно ратарењем и сточарством, узгајајући бикове. - Кошта нас то возикање, али навикли смо се, мада никад нисам ни размишљала о томе. У почетку ми је било необично, јер сам навикла да ми је продавница ни на сто метара, а онда сам морала да се ускладим и да размишљам шта ће ми све требати у радњи кад се иде за Сивац.

Иако је недостатак продавнце на Малом Стапару велика мана, Бранков углавном види предности живота на Малом Стапару. Како каже, село се променило за ове три деценије, али и – није.

- Кад сам дошла, прекопута је била yungla, а сад је све сређено. А све остало је остало исто, само што нас је мало. Види овако, овде поред немам комшија, овде су били свекар и свекрва па су умрли, тамо је била и она је умрла, тако да сам моментално овде сама. Навикли смо се на самоћу, мада је ово лепа самоћа. Добро је што овде можеш сам све да произведеш, а имаш душевни мир.

Колико год да је житеља на Малом Стапару и ма које да су нације, сви се изјашњавају као Сивчани. На крају крајева, за Сивац су сви и везани, од најмлађих до најстаријих, јер у селу више немају ни школу, ни пошту, ни радњу, лекара, а вала ни кафану. Али, зато, имају видре, барске корњаче, ракове, локвање, едемске биљке, чак и остатке старих степа, густ пошумљени појас с обе стране Великог бачког канала, уређени млин као драгуљ села и споменик „Регина Панонија” на „трианглу” ВБК и ДТД као подсетник на плодну равницу у којој се налази, а и ми сви заједно са њом.

- Тренутно се реконструише преводница и требало би ускоро да буде завршена – наводи секретар Месне заједнице Сивац Миленко Рајић, додајући да је вредност радова око 97 милиона динара. – Ради се цела преводница, дакле капије и мост, који је затворен док се не заврше радови, тако да се до споменика мора ићи пешке.

Како је Мали Стапар многима интересантан и примамљив, данас се у њему не може пронаћи кућа на продају, а будући да су цене некретнина поприлично скочиле, релативно добро опремљена кућа се могла наћи за око 35.000 евра.

Текст и фото: Леа Радловачки

Кад бисмо сви били Дуња, Ива и Лука...

Најмлађи мештани Малог Стапара су трогодишња Дуња, шестогодишња Ива и осмогодишњи Лука, сви под презименом Јурић, који живе на самом крају једине улице у селу – Малостапарске. Будући да сваког дана иду у Сивац у предшколско и у школу, тамо се највише и друже са другом децом, а док су у свом дворишту, углавном се растрче свак’ на своју страну.

Ивина највећа занимација је вожња ролерима, Лука воли да пеца, тако да сад често има акције тражења глиста, а има и своје место на Великом бачком каналу (додуше, тренутно зарасло јер чека деду да га доведе у ред), док Дуња своје слободно време проводи мазећи мачке: Гару, Репоњу и Мазу. А шта ће ови малишани бити кад порасту, е то је тек посебна прича! Лука планира да буде пецарош јер је уверен да се од тога може живети, док Ива машта о фризерском салону. Дуња је победница у маштању, јер њена жеља је да, кад порасте, постане лептир. Шта друго додати, осим да им желимо сву срећу овог света и да поживе дуже разиграних од шарених инсеката.