Дневник у селу кроз које се не пролази – Mартонош

Заиста, не умишљамо кад тврдимо да ово место, које припада општини Кањижа, упркос свим манама за које смо сазнали, ипак оставља позитиван утисак на нас као посетиоце који су вазда обишли подоста војвођанских места. (Да будемо прецизнији, у овом тренутку, више од 160.) А да ствар буде још луђа, сви они недостаци на које су нам житељи указали, колико год да су реални и видљиви, нису толико уочљиви јер је више лепих детаља који вам скрећу и држе пажњу, попут уређеног центра, шарених цветних жардињера, саме организације места јер је све у самом центру, приде нема смећа и, оно на шта нисмо навикли, у сваком тренутку има људи на улицама.

- У селу имамо 35 улица, а само четири-пет су асфалтиране, остале су, у најбољу руку, посуте макадамом – наводи нам први и највећи проблем у Мартоношу председник Савета Месне заједнице Гергељ Хорват. – И кад се имало пара, пре 30-40 година, није се асфалтирало, а сад је још теже. Сву документацију смо предали Покрајини, па кад буду отварали „чесму”, нека се и код нас долије. Кад видим друга слична села у околини, према Банату или Сомбору, све су им улице асфалтиране, јест’ да су два метра ширине, али и не треба им шире, не треба ни нама. Тако да, није се много Мартонош променио од кад сам ја био млад, осим што смо добили тих неколико асфалтираних улица...

У Мартоношу је најлепша шума уз Тису, кажу житељи овог села, а који су родом са Косова – Хајруш Прзлај и Ајваз Мустафа. У овом селу живе већ 12 година, а ту одлуку су донели јер су у том тренутку куће биле најјефтиније. Иначе, место им се свиђа јер, како тврде, нема свађа, туча и крађа, али ипак имају једну замерку – недостатак јавних (пластичних) тоалета.

- У центар долазе људи с краја села, треба им сат времена да дођу довде, па кад си жедан, имаш где да пијеш, а кад ти се иде у тоалет, нигде неће да те приме – каже Прзолај који је одрастао у Немачкој и навикао да у сваком месту има јавних тоалета. – Кад се сакријемо негде, зову полицију, малтретирају нас. Мушкарац још и може да се сакрије негде или чак да оде у кафану, а где ће жене?

Мада немате утисак да мањка асфалта, веровали или не, не увиђате чак ни да је тек свака трећа кућа испуњена животом, јер је Мартонош некако сам по себи, у свој тој својој полузапуштености и полуобраслим улицама, поприлично питом и гостопримљив. Свако нас је дочекао као да се одавно знамо и с обавезним питањем чиме би нас могли послужити, и ма колико они слабо диванили српски а ми нимало „mayarski”, сви се добро служимо смешком, па је успешно споразумевање сасвим нормална ствар.

- Овде су радни и вредни људи – вели нам Хорват, наводећи да у селу има доста прилика за запошљавање, те им долазе и радници из Кањиже и Сенте. – Волели бисмо и да наши људи добијају веће плате, рецимо. Јер, још увек има смисла и вреди остати овде, у околини нема великих градова, све је природно, ту нам је и Тиса, могло би много шта да се направи, нарочито од старог корита. Имамо забавиште, продавницу, Пошту, основну школу, лекара... Овде још увек може лепо да се живи.

Не сумњамо у ове речи, па ето, ако неко може да замисли свој живот у Мартоношу, кућа на продају има и на претек, а трособна са централним грејањем кошта око десет хиљада евра, док од додатних улагања треба само средити фасаду.

Иначе, у Мартоношу живи око хиљаду становника, од чега су 90 одсто Мађари, око три-четири процента Срби, а остало су Роми. Село има две цркве – православну која је старија и католичку млађег датума.

Гас је спроведен кроз село, канализација није. Ако вас још штогод занима, нека вас не мрзи, провозајте се до овог некадашњег рибарског места и сигурно ћете пронаћи макар неки детаљ који ће вас уверити да сте негде где баш може да вам буде лепо.

Текст и фото: Леа Радловачки

На дечјем игралишту близу Основне школе „Јован Јовановић Змај”, ученици трећег разреда мађарског одељења, десеторо њих, имали су час у природи. Учитељица Едина Фаркаш, која у Мартоношу ради већ 15 година и сваког дана путује из Кањиже, примећује да се број ђака рапидно смањује јер се млади након средње школе или студија не враћају у село. Ипак, лакше је радити са мањом групом деце јер онда свакоме може довољно да се посвети.

- Деца су добра, љубазна и заинтересована, а и ја волим да се играм са њима и да причам. Јесу немирна и увек им треба нешто ново, другачије и интересантније, али користимо телевизор, компјутер и пројектор у настави, па им то држи пажњу – каже Фаркаш.

Иначе, у Мартоношу је школа до осмог разреда, с тим што од првог до четвртог имају једно комбиновано одељење за децу која похађају наставу на српском језику.