Ћерка последњег вршачког рабина омиљена сликарка Хемфрија Богарта

Пред нашим очима промичу станице са тек по неким путником: Карађорђев парк, Вуков споменик, Панчевачки мост, Панчево Главна, Панчево Варош, Банатско Ново Село, Владимировац, Алибунар, Банатски Карловац, Никољинци, Уљма, Влајковац и на крају - Вршац. Посебно је потресан призор Железничке станице у Влајковцу са које је готово потпуно отпао малтер и налази се у пођеднако очајном стању као и чувен Дворац Бисингер у том месту.

Железничка станица у Вршцу из 1858. године - осим што је једна од најстаријих у држави - тренутно је и једна од најбоље очуваних. Наш данашњи домаћин, Тања из Туристичке организације Вршца сачекала нас је на перону са својим колегом Љубомиром и повела у једнодневну авантуру по овом сјајном банатском граду.

Прво стижемо до Црква Св. Герхарда која је грађена у периоду од 1860. до 1863. године и највећа је римокатоличка црква у Србији и друга по величини у бившој Југославији (после загребачке Катедрале).

Дочекује нас Бранислава и прича о узбудљивој историји цркве као и самог Светог Герхарда који је на ове просторе доспео путем бродолома што га је, док је путовао из Венеције у Свету земљу бацио на јадранске обале код Шибеника, па је тако завршио на двору угарског краља Стефана и постао први банатски бискуп. Црква је фасцинантно осликана и унутрашњост, иако деценијама није санирана - и даље изгледа јако добро очувана.

Пар корака даље налази се Градски музеј Вршац који је основан 1882. и спада међу најстарије музеје у Србији. Импресивна колекција са више од 260.000 објеката и артефакта сведочи о Вршцу и људима са овог поднебља од периода првих људских насеобина у палеолиту до данашњих дана.

Данас Градски музеј има изложбене поставке у четири објекта. У самом граду су централна зграда „Конкордија” и „Апотека на степеницама”.  После реконструкције, која је урађена захваљујући средствима Општине Вршац и Покрајнске владе, у 2015. свечано је отворено обновљено здање Вршачке куле. Четврти објекат у коме Музеј има сталну поставку је „Музеј Роберта Хамерштила“ у селу Гудурица, у близини Вршца.

У централној згради „Конкордија” наилазим на занимљив предмет чији се мотив налази се на свакој возачкој дозволи у Србији, а мало људи зна да су то заправо Дупљајска колица.

Два слична примерка ових колица открили су белоцрквански сељаци на археолошком налазишту Дупљаја, код Вршца, па су назив и добила по овом локалитету. Дупљајска колица представљају ремек дело праисторијске уметности. Слика овог експоната из бронзаног доба налази се на свим српским возачким дозволама, не само због историјске вредности, већ због тога што имају савршено урађен точак. Посебан куриозитет представљају мотиви кукастог крста - свастике, који је у 20. веку добио сасвим другу конотацију.

Два пиштоља вожда Карађорђа

Прича о пиштољима којима је вођа Првог српског устанка Карађорђе Петровић наводно платио коначиште у гостионици „Штенгер” у Вршцу, већ два века се преноси са колена на колено. Легенда каже да је Карађорђе у Вршцу боравио у овој гостионици на централном градском тргу у којој је данас смештена ветеринарска станица, након чега је пут наставио према Белој Цркви и даље преко Дунава. Отишавши у журби, јер су се гласине о незнанцу који са слугама борави у гостиони брзо прошириле варошицом и стигле до полиције, Карађорђе је на столу собе у којој је боравио оставио две кубуре, као надокнаду за рачун који у журби није стигао да плати. Казује се да је власник гостионице, када је сазнао да је српски вожд убијен само три недеље после мистериозног боравка у Вршцу, свој угоститељски објекат назвао „Два пиштоља” и тако одао почаст свом најважнијем госту.

Најзаслужнији за то што данас имамо музеј са оваквом колекцијом у Вршцу је  Феликс Милекер који је рођен у овом граду 14. јануара 1858. у занатлијској породици ковача – ексеричара. Основну и Грађанску школу завршио је у Вршцу. 1873. одлази у Сегедин и уписује се у Учитељску школу. По завршетку остао је још годину дана као приправник. Следеће 1878. запослио се у Белој Цркви као учитељ. Овде се упознао са Леонардом Бемом који је пресудно утицао на њега, упућујући га на проучавање прошлости Баната.

Неуморан, вишеструко заинтересован у својим проучавањима Баната, као свог завичаја, са преко 200 објављених радова, заслужио је трајно признање. Колико год да се истиче његов значај као публицисте, јер је много писао и објављивао, не сме се занемарити и сав његов остали рад у којем је исто тако постигао велики успех. Наиме, може се слободно рећи да је скоро сам сакупио богате збирке Музеја, које су у моменту његове смрти имале близу 135 хиљада предмета…

Године 1923. је одликован и Орденом Светог Саве 4. реда, а 1928. добија почасну повељу Института у Штутгарту за успешан развој Музеја и Библиотеке, за археолошка и културно-историјска истраживања и објављивање радова о Банату, као и за публиковање монографија многих места.

Посебан део музеја „Конкордија” посвећен још једном значајном уметнику рођеном у овом граду. Паја Јовановић, рођен у  Вршцу 1859. а умро у Бечу 1957. био је један од највећих српских сликара и типичан представник академског реализма. Најближи му је по много чему сликар Урош Предић, иако су били такмаци на уметничком пољу.

У Градском музеју налази се један број слика Паје Јовановића међу којима су најрепрезентативнија дела велики портрет Александра Карађорђевића (112 х 215 цм) и „Вршачки триптих” гигантских димензија (409 х 200 цм) који је уметник урадио за Миленијумску изложбу у Будимпешти 1896.

Док шетамо ка центру, разноврсна архитектура на вршачким улицама из 18, 19. и 20. века - сведочи о бурној историји града. 1716. Турке је одавде протерао војсковођа Еуген Савојски чиме је отворио нову епоху у историји града. У Вршац су ускоро колонизовани Немци из области око реке Мозела који су собом донели нове виноградарске технике које ће Вршац брзо претворити у једно од средишта винарства Хабзбуршке монархије.

Пролазимо поред Хотела Србија који делује напуштено попут Кикиндског „Нарвика”, али ми домаћини кажу да је након напуштања од стране хотелског ланца са Палма де Мајорке - објекат купио богати Вршчанин Милан Поповић, широј јавности познат као „српски краљ бакра” и некадашњи муж певачице Северине.

У Вршцу и околним селима према последњем попису живело је 5.420 Румуна и они су најбројнија национална мањина у овом делу Војводине. Већина су припадници Румунске православне цркве док је мањи број њих гркокатоличке вероисповести.

Румуни из Румуније често долазе у Вршац у куповину а пре пандемије и у провод. „Румуни су једини народ који нас Србе више воли него што ми њих волимо!”, кажу моји домаћини. Заиста, Румуни нас, некад се чини - некритично воле, са њима никада нисмо ратовали, није било међунационалних размирица и заиста заслужују сваку пажњу на заштити њихових  права. Иначе, румунски је службени језик у Вршцу а Народно позориште у граду даје и представе на румунском језику.

Једна улица у Вршцу од 2015. носи име рабина Леополда Фишера. Рабин Фишер био је најзначајнији вођа јеврејске заједнице, уједно и велики познавалац Талмуда и вршачки просветитељ у сфери јеврејске културе. Његове беседе у синагоги биле су познате и посећене и од стране Вршчана других вера. Као књижевник, био је лични пријатељ чувеног индијског Нобеловца, писца Рабиндраната Тагореа са којим се дописивао и одржавао пријатељство.

Рабин је, нажалост, страдао у Холокаусту, али је његова породица успела да избегне у Италију, где се и сада налази. Његова ћерка Ева Фишер Бауман (1920-2015) била је позната италијанска сликарка која је живела у Риму. Своја дела поклонила је и родном Вршцу. Излагала је са Далијем и Пикасом, а музику за њене изложбе писао је чувени Ењо Мориконе. Велики пријатељи и колекционари њеног рада били су између осталих и Хемфри Богарт и Лорен Бекол.

Избијамо на трг који носи име Светог Теодора Вршачког. Теодор Несторовић је био вршачки епископ који се 1594. године нашао на челу устаника у Банатском устанку. Темишварски паша ухватио је у Вршцу владику Теодора и живог га одрао. Исте године су спаљене мошти светог Саве на Врачару.

Од 2009. централни градски трг у Вршцу носи његово име. Неке од зграда на тргу су у доста лошем стању, сат не ради али раде две радње старије од једног века: Посластичарница Ђорђевић из 1854. и четкарска радња „Вулкан” из 1907.

Родна кућа још једног славног житеља Вршца налази се на главном градском тргу. Јован Стерија Поповић (Вршац, 13. јануар 1806 — Вршац, 10. март 1856) био је српски књижевник и један од водећих интелектуалаца свога времена.

Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. указ, којим је основан „Музеум сербски” у Београду чиме се сматра оснивачем ове установе. У Стеријиној спомен кући дуго је година било седиште Књижевне општине Вршац. Како ни Стерија ни његов брат нису имали потомке, кућа је остављена СПЦ којој је недавно у реституцији и враћена.

Када смо дошли врата су била закључана, кључ споља није могао да их отвори, Златко безуспешно покушава, све док се није појавио један млађи свештеник и пустио нас. У том моменту долази и Јована, симпатична, насмејана девојка, пуна енергије каква се још виђа само у малим срединама. Каже да помаже у вођењу кроз Стеријину кућу, петак је па се спрема да са родитељима иде у родни Томашевац да крече бакину кућу.

За седам дана на истом месту о томе шта смо видели и чули у Апотеци на степеницама, Саборној цркви, Владичанском двору, Народном позоришту „Стерија”, у „Руском парку”, Манастиру Месић и подруму једног вршачког винара.

Роберт Чобан