БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ВОГАЊ (1) Камени крст још увек сећа на Тицанову буну

Предратна једноспратница грађена циглом, неомалтерисане фасаде, иако запуштена и даље изгледа импресивно, била би идеална за неки филмски сет, попут куће Нормана Бејтса из Хичкоковог класика „Психо”. Кућу чувају два гласна кучета који лају на пролазнике а како им се приближите почињу да цвиле и умиљавају се. Практично спојено са Румом налази се једно од најстаријих места Срему - Вогањ који се под тим именом појављује 1339. Атар села има облик троугла, а насеље је настало на месту где се падине Фрушке горе спуштају у велику сремску равницу. Село има изванредан географски положај јер се налази змеђу два града, Руме и Сремске Митровице.

Богата историјска традиција Вогња који је до 1955. био општина, а од тада као месна заједница у саставу Руме, највише је везана за подизање чувене Тицанове буне 1807. Ова побуна на простору дела Сремске жупаније трајала је свега шест дана - од 3. до 9. априла 1807. Изазвао ју је тежак положај Срба кметова  у Срему. Она је била једна од мањих буна на простору југа Угарске, које су текле паралелно са Првим српским устанком. Према доступним званичним подацима у буни је учествовало 15.000 људи, односно устаника из 45 села.

Теодор Аврамовић Тицан је био само један од вођа побуне која  је избила на румском властелинству грофа Карла Пејачевића, жупана сремског, а коју је покренуо кнез вогањски, Теодор Аврамовић Врбањац, у суботу 3. априла 1807. упућујући проглас.

Кнез Теодор Аврамовић је одмах упутио позиве у Буђановце, Брестач, Суботиште, Добринце, Сибач, Петровце, Путинце, Бешеново и друга места да одмах сутра пошљу на скупштину у Вогањ изасланике и друге људе под оружјем, да се договоре шта да се уради, па да се њихово стање поправи… До састанка у Вогњу није дошло, јер су власти сазнале за планове побуњеника и послале војску у Вогањ, где је већ 4. априла дошло до сукоба. Баш због тога се око 40  побуњеника преселило у Врдник где је Кнез Теодор Аврамовић 5. априла упутио позив на побуну прњаворским кнезовима у Крушедолу, Гргетегу и Нерадину.

Према предању, овако је гласила заклетва коју су полагали сви побуњеници: „Заклињем се живим Богом и Светом Тројицом да ћемо под овим крсташем барјаком гинути и мрети и да га нећемо оставити све дотле док не оборимо спахијску силу и док јадни народ не избавимо од спахијске напасти. Амин.“

Властелинство је било веома добро обавештено о целом покрету па је Војна власт одмах алармирана. Они су прво  замолили митрополита Стевана Стратимировића да интервенише.

Већ 7. априла је митрополит позвао подручно свештенство да умирује народ. Међутим, у ноћи између 6. и 7. априла су побуњеници на путу из Крушедола за Ириг пресрели властелинског директора Антала Фелкиша и његовог сина и одвели их у шуму. Према историјским подацима који су доступни, на ове догађаје митрополит Стеван Стратимировић је реаговао тако што се лично из Карловаца упутио у побуњенички логор. Митрополит је чети саопштио да је он дошао да им помогне колико може, и да зауставе побуну. Тражио је да му се у манастир пошаљу старији људи на разговор. Кнез Теодор Аврамовић из Вогња је пристао, али се томе успротивио Теодор Аврамовић-Тицан.

Немац подигао капелу Светој Петки

У центру села, иза цркве налази се са мали путоказ на којем пише: “Капела Свете Петке”. Минут вожње бициклом касније стижете до скромне капелице подигнуте 1939, “на водици” - месту где годинама раније православни народ походио ради молитве и оздрављења. На тој водици посвећеној Св. Петки, капелу је изградио католик из Руме, Немац Јохан Гиг са супругом Вилмом. Освећена је 8. августа исте године. Водица је била извор пијаће воде где су свраћали чобани све док након велике олује половином 19. века то није постало “свето место” ходочашћа. Вогањски свештеник поп Стеван Рогић је са својим побожним народом одржао прву литију и тада је извор освећен. О томе је до изградње капеле као спомен служио уклесани текст на једном камену 1854.

Ипак, 9. априла је неколицина старијих људи дошла на разговор. Изгледа да је тад дошло до дефинитивног расцепа између кнеза Теодора Аврамовића и Теодора Аврамовића Тицана. Теодор Аврамовић-Тицан је са својом четом од 300-400 људи напустио Врдник и запутио се на илочко властелинство принчева Одескалкија, да би онде организовао побуну. Војне власти, послале су на њега три пешачке и једну хусарску компанију. У крају између Бингуле, Визића и Дивше (Ђипше) дошло је до сукоба 9. априла. Дванаест побуњеника је убијено, многи су рањени, а остатак се разбежао. Са тројицом других вођа, Теодор Аврамовић-Тицан је ухваћен 10. априла у Лежимиру. Одатле је спроведен у Манђелос, али су га локалци ослободили. Теодор Аврамовић-Тицан се предао 16. априла, те је одведен у затвор у Иригу. Он је, међутим, успео да развали решетке на прозору и побегне из затвора. Док је вероватно покушавао да побегне у Србију, Теодор Аврамовић Тицан је ухваћен у Грабовцима на Сави и касније стрељан.

На Тицану буну подсећа камени крст у центру села, испред Цркве Светог Николе. Црква је подигнута средином 18. века, верује се између 1740. и 1760.

На престоној Христовој исписана је година 1761. и потпис мало познатог сликара Аксентија Остојића. Претпоставља се да је он аутор и зидне декорације коју је, готово век касније, пресликао Павле Чортановић чији се живопис и данас може видети у цркви.

За седам дана на овом месту читајте наставак приче о овом селу: хронику вогањског гробља, о томе како изгледа напуштена Железничка станица Вогањ а како Ерем, најусамљеније село у Срему.

Роберт Чобан