BICIKLOM KROZ VOJVODINU: VOGANJ (1) Kameni krst još uvek seća na Ticanovu bunu

Predratna jednospratnica građena ciglom, neomalterisane fasade, iako zapuštena i dalje izgleda impresivno, bila bi idealna za neki filmski set, poput kuće Normana Bejtsa iz Hičkokovog klasika „Psiho”. Kuću čuvaju dva glasna kučeta koji laju na prolaznike a kako im se približite počinju da cvile i umiljavaju se. Praktično spojeno sa Rumom nalazi se jedno od najstarijih mesta Sremu - Voganj koji se pod tim imenom pojavljuje 1339. Atar sela ima oblik trougla, a naselje je nastalo na mestu gde se padine Fruške gore spuštaju u veliku sremsku ravnicu. Selo ima izvanredan geografski položaj jer se nalazi zmeđu dva grada, Rume i Sremske Mitrovice.

Bogata istorijska tradicija Vognja koji je do 1955. bio opština, a od tada kao mesna zajednica u sastavu Rume, najviše je vezana za podizanje čuvene Ticanove bune 1807. Ova pobuna na prostoru dela Sremske županije trajala je svega šest dana - od 3. do 9. aprila 1807. Izazvao ju je težak položaj Srba kmetova  u Sremu. Ona je bila jedna od manjih buna na prostoru juga Ugarske, koje su tekle paralelno sa Prvim srpskim ustankom. Prema dostupnim zvaničnim podacima u buni je učestvovalo 15.000 ljudi, odnosno ustanika iz 45 sela.

Teodor Avramović Tican je bio samo jedan od vođa pobune koja  je izbila na rumskom vlastelinstvu grofa Karla Pejačevića, župana sremskog, a koju je pokrenuo knez voganjski, Teodor Avramović Vrbanjac, u subotu 3. aprila 1807. upućujući proglas.

Knez Teodor Avramović je odmah uputio pozive u Buđanovce, Brestač, Subotište, Dobrince, Sibač, Petrovce, Putince, Bešenovo i druga mesta da odmah sutra pošlju na skupštinu u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem, da se dogovore šta da se uradi, pa da se njihovo stanje popravi… Do sastanka u Vognju nije došlo, jer su vlasti saznale za planove pobunjenika i poslale vojsku u Voganj, gde je već 4. aprila došlo do sukoba. Baš zbog toga se oko 40  pobunjenika preselilo u Vrdnik gde je Knez Teodor Avramović 5. aprila uputio poziv na pobunu prnjavorskim knezovima u Krušedolu, Grgetegu i Neradinu.

Prema predanju, ovako je glasila zakletva koju su polagali svi pobunjenici: „Zaklinjem se živim Bogom i Svetom Trojicom da ćemo pod ovim krstašem barjakom ginuti i mreti i da ga nećemo ostaviti sve dotle dok ne oborimo spahijsku silu i dok jadni narod ne izbavimo od spahijske napasti. Amin.“

Vlastelinstvo je bilo veoma dobro obavešteno o celom pokretu pa je Vojna vlast odmah alarmirana. Oni su prvo  zamolili mitropolita Stevana Stratimirovića da interveniše.

Već 7. aprila je mitropolit pozvao područno sveštenstvo da umiruje narod. Međutim, u noći između 6. i 7. aprila su pobunjenici na putu iz Krušedola za Irig presreli vlastelinskog direktora Antala Felkiša i njegovog sina i odveli ih u šumu. Prema istorijskim podacima koji su dostupni, na ove događaje mitropolit Stevan Stratimirović je reagovao tako što se lično iz Karlovaca uputio u pobunjenički logor. Mitropolit je četi saopštio da je on došao da im pomogne koliko može, i da zaustave pobunu. Tražio je da mu se u manastir pošalju stariji ljudi na razgovor. Knez Teodor Avramović iz Vognja je pristao, ali se tome usprotivio Teodor Avramović-Tican.

Nemac podigao kapelu Svetoj Petki

U centru sela, iza crkve nalazi se sa mali putokaz na kojem piše: “Kapela Svete Petke”. Minut vožnje biciklom kasnije stižete do skromne kapelice podignute 1939, “na vodici” - mestu gde godinama ranije pravoslavni narod pohodio radi molitve i ozdravljenja. Na toj vodici posvećenoj Sv. Petki, kapelu je izgradio katolik iz Rume, Nemac Johan Gig sa suprugom Vilmom. Osvećena je 8. avgusta iste godine. Vodica je bila izvor pijaće vode gde su svraćali čobani sve dok nakon velike oluje polovinom 19. veka to nije postalo “sveto mesto” hodočašća. Voganjski sveštenik pop Stevan Rogić je sa svojim pobožnim narodom održao prvu litiju i tada je izvor osvećen. O tome je do izgradnje kapele kao spomen služio uklesani tekst na jednom kamenu 1854.

Ipak, 9. aprila je nekolicina starijih ljudi došla na razgovor. Izgleda da je tad došlo do definitivnog rascepa između kneza Teodora Avramovića i Teodora Avramovića Ticana. Teodor Avramović-Tican je sa svojom četom od 300-400 ljudi napustio Vrdnik i zaputio se na iločko vlastelinstvo prinčeva Odeskalkija, da bi onde organizovao pobunu. Vojne vlasti, poslale su na njega tri pešačke i jednu husarsku kompaniju. U kraju između Bingule, Vizića i Divše (Đipše) došlo je do sukoba 9. aprila. Dvanaest pobunjenika je ubijeno, mnogi su ranjeni, a ostatak se razbežao. Sa trojicom drugih vođa, Teodor Avramović-Tican je uhvaćen 10. aprila u Ležimiru. Odatle je sproveden u Manđelos, ali su ga lokalci oslobodili. Teodor Avramović-Tican se predao 16. aprila, te je odveden u zatvor u Irigu. On je, međutim, uspeo da razvali rešetke na prozoru i pobegne iz zatvora. Dok je verovatno pokušavao da pobegne u Srbiju, Teodor Avramović Tican je uhvaćen u Grabovcima na Savi i kasnije streljan.

Na Ticanu bunu podseća kameni krst u centru sela, ispred Crkve Svetog Nikole. Crkva je podignuta sredinom 18. veka, veruje se između 1740. i 1760.

Na prestonoj Hristovoj ispisana je godina 1761. i potpis malo poznatog slikara Aksentija Ostojića. Pretpostavlja se da je on autor i zidne dekoracije koju je, gotovo vek kasnije, preslikao Pavle Čortanović čiji se živopis i danas može videti u crkvi.

Za sedam dana na ovom mestu čitajte nastavak priče o ovom selu: hroniku voganjskog groblja, o tome kako izgleda napuštena Železnička stanica Voganj a kako Erem, najusamljenije selo u Sremu.

Robert Čoban