БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Рума (2) Палата Хедвиге и Душана и век касније - понос вароши (ФОТО)

На травњаку пред школом је и биста славног песника по којем је понела име. На постаменту пише: “Обновили градски и народни одбор и организације Народног фронта Руме. 3. јун 1951”. Размишљам како је Змај једна од ретких личности из наше културе која је била подобна и вољена у свим епохама, за

живота, у Краљевини Србији, у Краљевини Југославије, после у социјалистичкој Југославији и тако и данас. Ипак, школа ово име носи тек од 1954.

Зашто баш Чика Јовино име? О томе је 2000. написана посебна монографија: „Споменик Јовану Јовановићу-Змају у Руми“ чији је аутор Мр. Ђорђе Ђекић (бивши професор историје у школи). У њој пише: “ Када је 5. новембра 1911. осванула Чика Јовина биста испред школске зграде у Главној улици у Руми - њихов сан се остварио. Румљани су школу назвали Змај Јовином и ако је она тада носила име: „Нижа пучка српска школа“. Мали је број основних школа које могу да се похвале чланством у „Матици српској“. Нашој школи се то догодило 1881. као што је записано у Летопису школе.

Први директор школе је био учитељ Гавра Путник а именован је на то место 1877. Пре њега, школа није имала директора већ су се о школи старали учитељи а општина и родитељи ученика су обезбеђивали огрев за учионице.

У то време недостатак школског простора је био огроман проблем за рад школе, па су тадашње општинске власти одлучиле да изграде нову школску зграду у Главној румској улици. Нова градска „лепотица“ обрадовала је становнике Руме а нарочито ученике наше школе на почетку школске 1905. На великој свечаности која је уприличена тим поводом, је присуствовао незапамћено велики број грађана Руме.

Школу је 1985. посетила велика песникиња Десанка Максимовић, на позив директора Веселина Новчића. Том приликом она је записала у Летопис: „Полажем много наде у пионире наше отаџбине. Нека буду, ако је могуће, бољи него што смо ми старији“. У бивше ученике ове школе убрајају се многи познати и угледни грађани, као што су: Исидора Секулић, Милева Марић, Радован Кошутић, Никола Дреновац, Драган Недељковић и други”, каже се између осталог у монографији.

Настављам даље и са исте десне стране улице стижем до репрезентативног здања Градске куће у Руми испред којег се шарени цветни врт какав је некада постојао у многим војвођанским местима а данас је, на жалост, права реткост.

Градска кућа у Руми позната је као кућа Остојића, чији је власник био Душан Остојић, богати румски трговац.

Као оснивач румских Остојића помиње се Јефта Остојић, угледни трговац штофовима, који је дошао у Руму у другој половини 19. века. Био је члан “Румске касине”, а бавио се и политиком. Као члан Српске радикалне странке  учествовао је у Српском народно-црквеном сабору 1901. Био је ожењен Евицом рођеном Цвејић, која је такође имала значајног удела ујавном животу као чланица одбора Српске женске добротворне задруге.

Душан Остојић рођен је 1877. у Руми, а претпоставља се да је занат учио од оца. Био је ожењен Хедвигом рођеном Чернолка, ћерком гостионичара Фрање и Марије рођене Корска. Душанови родитељи оспоравали су ову везу, јер је Хедвига била друге вере. Након четири године, Душан је добио одобрење да се ожени Хедвигом, а цена уласка у овај брак била је та да Хедвига прелази у православни веру и приликом крштења добија име Марија.  

Душан и Марија, настанили су се у породичној кући у Главној улици 115, 1926. данас познатој као Градска кућа. Породичну кућу  Душана Остојића, пројектовао је архитекта Ђорђе Јанковић, син чувеног београдског трговца Светозара Јанковића. Архитекта Јанковић, био је у породичним везама са Остојићима, те његов избор за пројектанта нове породичне куће, угледног румског трговца, није случајност. 

Породична  кућа Душана Остојића у Руми,  рађена је у неокласицистичком духу, са типичном асиметријом на фасади, што је било веома карактеристично за Ђорђа Јанковића. Кућа је била опремљена  намештајем чувене  бечке фирме Портоис & Fix. Беч је тада био место у ком се снабдевао најбогатији слој становништва Краљевине Србије. Намештај је рађен у класицистичком и необарокном стилу. Кућа је до 30. јуна 1970. припадала породици Остојић, након чега је купопродајним уговором постала  власништво “Новосадске банке” из Новог Сада и то за 610.000 динара. Уговором о преносу права коришћења непокретности “Новосадска банка” постаје сувласник над објектом и то 2/8, док је већински власник објекта општина Рума са 5/8 и мањински 1/8 Културни центар “Стеван Дороњски”.

За седам дана на истом месту читајте трећи и последњи наставак приче о овој сремској вароши - о православној и римокатоличкој цркви у центру места као и модернистичкој згради Робне куће “Венац” из 1971. са мозаиком који је дело Бранислава Макеша и Божидара Џмерковића.

Преко пута Градске куће налази се зграда Завичајног музеја Рума која је најстарији и истовремено први спратни објекат у граду. Када сам пре неких месец дана посетио Руму - била је затворена у суботу у 18 часова, без информације о радном времену и било каквог објашњења за путнике намернике. На сајту ове установе тек на последњој страници “Контакт” доле на дну пише да је музеј “због радова на санацији објекта привремено затворен за посетиоце” али без назнаке када би ти радови могли да буду окончани.

Зграда је подигнута 1772. а са римокатоличком црквом изграђеном 1813. и жупним двором из 1815. чини једининствен аутентичан урбанистичко архитектонски ансамбл градског типа. Сва три објекта задужбине су породице Пејачевић.

 

Роберт Чобан