БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ, ТЕМЕРИН На зеленој трави Темеринског вашара „сваки седлар своју робу хвали”

Златине “Сирочиће” видео сам у Народном музеју у Зрењанину и тада сам се први пут заинтересовао за рад овог пара. Карољеве скулптуре су на сваком кораку од Новог Сада преко Земуна и Београда до Добоја! Неких више нема а неке постоје и данас. Његов је био Меркур на згради Новосадске трговачке омладине, која је подигнута 1932. по пројектима Ђорђа Табаковића. Композиција широка око шест метара, а висине око два, тако да је у то време, почетком тридесетих година прошлог века, била међу највећим (кровних) скулпторских апликација у читавој земљи. Мада предвиђена да буде изведена од тада популарног вештачког камена, скулптура је због тежине и евентуалног нарушавања статике читаве зграде, на крају изведена од порозног материјала, бојеног гипса, који је потом премазан одређеним заштитним средствима, те се могло очекивати да неће преживети неко озбиљније време. Тако се и десило да је скулптура заправо већ после годину дана неповратно уклоњена и једино сведочење о њеном постојању су ретке фотографије Дома трговачке омладине на основу којих је тешко дати њен прецизнији опис.

У исто време када је ангажован на изради Меркура, Барањи ради на нацртима а потом и извођењу пластичне декорације цркве Светих апостола Петра и Павла у Добоју, која је уједно и Спомен-костурнице палих бораца у Првом светском рату. Такође у то време (око 1930) Карло ради и на рељефима и слободним скулптурама за фасаду породичне куће инжињера Стевана Радивојевића у новосадској Улици Мирослава Антића бр. 7, где се и данас могу видети две стојеће скулптуре (Победа и Радник) и два рељефа (Апотеоза и Косовска девојка).

По записима Злате Марков, удате Барањи, камена скулптура др Ђорђа Натошевића (на истоименој школи у Новом Саду), настала у  периода 1934-1935. године, и фактички је последњи Карољев самостални рад у чијој замисли и изради она није учествовала. Сви потоњи радови настали до почетка Другог рата, без обзира како су потписани, документовани или поменути у текстовима, могу се сматрати продуктима њиховог заједничког рада, од одлука да се учествује на неком од споменичких конкурса, до самих уметничких и извођачких замисли. Радећи заједно, сећа се Злата, били су уметнички пар који се духовно и стваралачки допуњавао: “Имала сам често утисак да ни оно што сам потпуно сама замислила и остварила, није само моје, толико смо били једна мисао!”

На великом југословенском конкурсу организованом за уметничку декорацију Народне скупштине (1936), вајарски пар Барањи је, од преко три стотине пристиглих радова, награђен другом и трећом наградома – за статуе цара Душана и краља Томислава, као и за персонификацију Индустрије. Ипак, и поред заједничког рада, у дневним извештајима се Карољ помиње као аутор статуа цара Душана и краља Томислава, док је Индустрија преписана Злати. Свакако је најмонументалинији и можда најпознатији рад Злате Барањи, који је извела заједно са супругом Карлом, скулптура „Икарус“ (1938) на фасади Ваздухопловне команде у Земуну, зграде која је дело архитекте Драгише Брашована (1887-1965).

Ликови на Бановини

Барањијеви су на фасади новосадске Бановине током 1938-1940. извели медаљоне са ликовима војвода из Првог светског рат: Живојина Мишића, Радомира Путника, Степе Степановића (на слици) и Петра Бојовића, те краљева Петра и Александра Карађорђевића. Током Другог светског рата мађарске окупационе власти су преко рељефних медаљона поставили заставе, али их нису уклонили. У пролеће 1945, после ослобођења Новог Сада, ипак су скинути. Успешно их је обновио конзерватор Ратко Кулић 2007.

Фигуре “Дечаци” и “Девојчице” (1938) од вештачког камена су биле првобитно постављене испред огледне Школе краљевића Андреја (данас Гимназија Исидора Секулић). Данас се налазе испред осмогодишње школе Жарко Зрењанин на Лиману ИИИ. Мада измештене са своје првобитне локације, скулптуре су се сасвим уклопиле у ново окружење.

Рељеф на Београдској капији у Петроварадину, који приказује свечани тренутак уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра 1918, такође је дело брачног пара Барањи. Спомен-плоча је свечано постављена 9. новембра 1938. године, а дневне новине су годишњицу обележиле детаљним подсећањем на дешавања из јесени 1918. године, када се само у Петроварадину, за исхрану великог броја ослобођених српских заробљеника који су се ту нашли непосредно после окончања рата, “пекло двадесет хиљада хлебова и клало четрдесет волова.“

Избор сцена Орач и Жетеоци био је очекивани и природни одабир за објекат Института за ратарство и повртарство, основаног 1938. од Министарства пољопривреде Краљевине Југославије, под именом Пољопривредна и контролна станица у Новом Саду. Овога пута самостално Злата изводи два масивних рељефа од вештачког камена током 1938. Барањијеви су повремено били ангажовани и на изради споменике за појединачне и породичне гробнице на новосадским гробљима – Алмашком, Католичком и гробљу на Tranyamеntu. Ипак, и поред чињенице да на сва три поменута гробља постоје споменици који би по својој структури и изгледу могли припадати њиховом опусу, ауторство никада није потврђено. Легат Злате Марков Барањи се чува у зрењанинском Народном музеју, док се њихов заједнички легат налази у Темерину и садржи десет Златиних и 41 Карлов рад.

Одлазим из Легата Злате и Кароља, а како је недеља - настављам ка “Темеринском вашару” да проверим о чему је певао Бане из “Гаравог сокака”. Вашар је већ био при крају, последњи продавци паковали су своју робу, а у ресторану још је неколико гостију грицкало реш печену кожицу на прасетини. У једном моменту зачула се граја, група Рома посвађала се око поделе новца добијеног продајом коња. Мало даље - најупорнији продавац седи окружен кожним седлима. “Увозим их највише из Аустрије, Немачке и Швајцарске. Ово су кориштена седла али су сва у јако добром стању јер је рад квалитетан!”, вели он, да политички коректно парафразирамо народну изреку - “сваки седлар своју робу хвали!”.

Иначе, када сам у недељно преподне дошао у Темерин, у Цркви Св. Розалије управо се завршавала мађарска миса; испред храма је било паркирано на десетине бицикала верника, а у сенци крошњи сместио се кип мађарског краља Св. Стефана. Прва католичка богомоља у Темерину изграђена је од набоја добровољним радом 1783. Кров је био покривен трском, а цело здање је било веома скромних димензија: дуго 16 широко 5,5 метара, наравно без торња. Садашња црква је подигнута 1804. Трошкове њене изградње сносили су велепоседник Шандор Сечен и верници. У бици, која се током Револуције 1848/49. одиграла у ноћи 29. и 30. августа 1848, изгореле су црква и плебанија са црквеним књигама, као и стара црква која је била претворена у школу. Црква је 1853. темељно обновљена, 1928. је проширивана а после 1947. новосадски сликар Пал Ружичка рестаурирао је црквене слике. Године 1957. је подигнут нови торањ, да би у периоду од 1960. до 1966. била обнављана и проширена додатним крововима. Црква Свете Розалије има четири звона која су из 1925.

Сваке године крајем јула на празник Светог Илије по грегоријанском календару у Темерину се одржавају Илинданске свечаности. Манифестација увек почиње пуштањем голубова, а наставља се у Цркви Свете Розалије, где се одржава свечана миса, ради освештања хлеба од тек пожњевене пшенице. Овим свечаностима католички верници и житељи Темерина испуњавају завет дан Богу још давне 1853. када је скоро сва летина у темеринском атару страдала у једној великој олуји.

Роберт Чобан