БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Само ждралови знају где је Арача

Неколико недеља раније борили смо се са „таласима” Срема на плус 35, па се после тога банатска равница уз пријатних 25 и неосетни ветар у леђа чинило се као чисто уживање. Међутим, неколико сати касније када смо се враћали из Новог Милошева чеони равничарски ветар нас је толико успоравао да смо се осећали као да се пењемо уз Иришки венац.

Своју бициклистичку авантуру овог пута започињемо на Кеју поред Тисе у Новом Бечеју који је толико лепо сређен да изгледа као у некој бившој совјетској републици са све савршено одржаваним партизанским споменицима - што, на жалост, није чест случај у нашим крајевима. Кажу да је Кеј посебно леп у време „цветања Тисе” у јуну и око Велике Госпе крајем августа. На аутобуском стајалишту испред школе при­мећујем мотив са слике Пита Модријана. Градић је леп али када кренете бочним улицама видите пуно напуштених кућа, као у целој Војводини. Пише на табли на улазу у место да је година оснивања - 1091. Плашим се да ће, ако се овако настави, мало становника дочекати миленијумски јубилеј.

Нови Бечеј Мађари зову Törökbecse (Турски Бечеј, због тога што је Банат био век дуже под Турцима у односу на суседну Бачку). Од 1946. Нови Бечеј је носио назив Волошиново, по маршалу СССР који је погинуо при ослобађању Новог Бечеја, а од 1952. се опет зове Нови Бечеј. Православне и католичке цркве у месту су лепо уређене и биле су пуне верника иако је био радни дан. Са фасаде импресивне сецесијске зграде Скупштине општине тужно се осмехују влагом начети украси.

На путу ка Новом Милошеву пролазимо поред гробља на чијем улазу доминира капела, задуж­бина Миланка Станковића која је такође начета влагом, подсетила ме је на португалске цркве из 16. века посивеле од тропске влаге које сам видео у Старој Гои у Индији.

На изласку из вароши два тужна примера небриге за културну и архитектонску баштину. На мање од 30 метара радмака - кућа са почетка века - леви део фасаде остао је нетакнут, али запуштен, са десног дела који има станаре - огуљена фасадна пластика и убачени ПВЦ прозори са ролетнама. Неколико бројева даље - управо се руши зграда млина из истог периода, свакако вредан пример индустријске архитектонске баштине који нестаје пред багерима и небригом оних који је требало да га заштите.

Настављамо ка Северу у правцу Новог Милошева и наилазимо на Слано Копово које је једна од последњих очуваних сланих мочвара у Србији. Слано Копово је јединствено панонско станиште које се одликује сланим блатњавим барама и повремено постаје језеро које током летње сезоне  пресушује. Када смо ми дошли било је потпуно суво, у даљини су се напасале краве а друштво нам је правио залутали бели чобански пас...

На добро означеној инфо-табли на главном путу сазнајем да у Слано Копово с јесени у сезони селидби птица  слети и по 20.000 ждралова. Добар магисрални пут готово целом дужином прати пруга која је у фази реконструкције. Оно што збуњује су старе шине и прагови који су само бачени са стране поред нове пруге. Верујем да је њихово склањање у плану али изгледа при­лично ружно и „на извол’те” је скупљачима секундарних и осталих сировина.

У једном моменту навигација нам показује да треба да скренемо десно на пољски пут према Арачи, базилици из 13. века заборављеној у срцу банатске равнице. Међутим, на главном путу нема никакве табле, ни најмањег знака који би путника намерника који нема интернет или навигацију - усмерио ка једној од највећих културно-историјских и туристичких атракција Баната и целе Војводине. Кажу да се зими Арача види у даљини са главног пута, али када су кукурузи високи, црква се „утопи” у њима.

Након 15 минута вожње по труцкавом путу стижемо до остатака Араче. Арача је изграђена око 1230. године на темељима старије цркве из 11. века. Опљачкана је и уништена приликом упада племена Кумана 1280. а обновљена 1370. године по налогу краљице Јелисавете Котроманић Анжујске. У тој обнови додат је готски торањ, чији остаци постоје и данас.

На табли поред цркве која је обезбеђена камерама што се напајају соларним батеријама, пише да се о њеној конзервацији брину Министарство културе Републике Србије, Покрајински секретаријат за културу Војводине, Општина Нови Бечеј и Национални савет мађарске мањине. Верујем да ће бар неко од њих да постави таблу на главном путу како би туристи знали где да скрену у атар. Ускоро нас дочекује табла „Ново Милошево / Беодра” и улазимо у ово, једно од највећих села у Војводини, некада је имало више од 10.000 становника, сад упола толико. Лево од табле чобанин напаса овце а са десне стране његов колега тера чопор крава. Истиче се велика фабричка хала са силосима око ње на којој пише ЈСО. Иначе, фирма, упркос теоријама завере локалаца са пивом у руци окупљених око сеоског киоска, нема никакве везе са некадашњом Јединицом за специјалне операције. Реч је о погону у којем се праве најразличитији производи од бундевиног семена.

На улазу у село са десне стране доминира импресивна у жуто свеже окречена црква са два торња. Католичка црква Свете Магдалене у Беодри, данас Новом Милошеву подигнута је 1841. Ктитори су били браћа Ласло и Лајош Карачоњи, беодрански властелини. Касније су обојица сахрањена у породичној гробници, у крипти цркве. Црква је једна од највећих у околини и једина католичка црква у овом делу Баната са два торња. Мештани кажу да је сваки од браће хтео да има „свој” торањ. У храму поред црквених реликвија доминирају и мађарске националне заставе што је уобичајено у већини католичких и протестантских цркава у војвођанским местима у којима већину верника чине Мађари.

Жупник излази са кора и поздравља нас на мађарском, одмах прелази на српски и прича нам о томе како је некад на улазу у село постојао још један дворац који је био још већи и лепши а наводно су их спајали подземни лагуми. Прекидају нас двојица мештана који долазе да се договоре око крште­ња детета. Говоре симпатичном варијантом војвођанског мађарског у коју се убацују неке српске речи чијих мађарских иначица саговорници не могу одмах да се сете, попут „лична карта”.

Већ прилично гладни одлазимо у потрагу за буреком. Подне је и пекара у главној улици је већ све продала, продавачица нас упућује на другу пекару, ону поред пијаце - где смо затекли и „омлатили” још неколико бурека и залили их јогуром из чашица од једног децилитра.

Сада смо спремни за главну авантуру: Прескакање ограде и улазак у напуштени дворац Карачоњи.

(Наставак у следећем Недељном Дневнику).

Роберт Чобан