БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ЉУКОВО Кућице за тужне птице чекају станаре у парку испред школе

На изласку из Инђије према Љукову са леве стране пута велики Етно-ресторан “Шараге” - затворен је и продаје се. Пролазим скретање за Јарковце и ево ме у Љукову, селу које према последњем попису из 2022. име 1.383 становника колико је имало и пре тридесет година уз скок на 1.604 по попису  из 2002.  Међутим, како је већина избеглица успела да среди хрватске папире, отишли су у веће градове - Инђију, Нови Сад и Београд или са ЕУ пасошима у европске земље.

У селу у којем према последњем попису не живи ниједан Ром, пред многим кућама и на капијама налазе се лабудови, соколови, орлови, лавови и остале зверке из бетонске менаџерије карактеристичке за ромска насеља у Војводини. Ту је тек понеки баштенски патуљак који нас посматра са терасе. Власник једне куће није желео пролазнике да остави у дилеми о томе којој нацији припада па је на фасади написао: “Србин”. Дом културе је такође окречен бојама државне заставе. Улазим у радњу да купим воду, кажу продавачице нема, сад ће да дође. Пар минута касније из капије куће у којој је продавница стиже насмејана средовечна жена, најљубазнија продавачица коју сам срео током својих вожњи бициклом кроз Војводину, извињава се неколико пута и кроз смех објашњава: “Пиле је отишло код кера па сам морала да идем да га извадим!”

Храм успења Пресвете Богородице у Љукову. Темељи цркве су постављени 1992. а изградња завршена 2003. Подигнута је у центру села од средстава спонзора, грађана и Министарства вера. Иконостас је поставио Никола Белић 2005. Прве иконе које су унете у цркву су Свето тројство, Богородица и Исус Христ. На цркви је звоник висок 9 метара. Када сам га посетио, храм је био откључан а из звучника су допирали звуци духовне музике и псалмова... КУД “Чигра” у Љукову је основан 2002. а у селу је активно и Ловачко друштво “Јелен”. Фудбалски клуб “Љуково” основан је 1975. а ових дана прославља титулу шампиона Међуопштинске лиге Срема и улазак у Сремску лигу.  

Испред Истуреног оделења О. Ш. „Петар Кочић” из Инђије у Љукову, мали парк, а на дрвећу - неколико кућица за птице. У њима није било станара али деца се надају да ће птице ипак доћи. Сетих се песме групе “Зана” и “кућица за тужне птице”.

На мермерним таблама на фасади школе су имена бораца НОБ-а погинулих у рату (њих 21) као и мештана који су пали као жртва фашиста (њих 15). У центру срећем Свету Милића, старину који је у Љуково дошао са супругом и ћерком у колони трактора током “Олује” 1995. Прича ми како је кућу на Банији на крају продао за 40.000 марака и за тај новац у Љукову купио нови дом. Супруга му је умрла од канцера а ћерка се 1999. за време бомбардовања одселила у Холандију па је Света сам. Срећа је, ћерка га, каже, редовно посећује. Показује ми део села од центра ка гробљу који мештани зову “Албанија”. Разлог је, каже, што су се ту доселила неколицина учесника “Албанске голготе” 1915. Остала два дела села мештани зову “Киселица” и “Шорић”. 

„Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах!”, цитат је из Посланице Тимотеју Светог апостола Павла на гробу Боривоја Веселиновића, свештеника из Љукова. “Хроника Љуковског гробља” забележила би и један католички крст испред капеле као и доста ружан поступак Ј. К. П. „Комуналац” из Инђије који је преко споменика где су проценили да нема више живих потомака који би плаћали одржавање - прелепљивали обавештења. На том парчету папира налепљеном на споменик даје се рок од 5 дана рођацима да ОБАВЕЗНО лично дођу у Ј. К. П. „Комуналац” “како би лично потврдили повезаност са натписом на спомен-обележју и добили информације о вашим правима и обавезама, које произилазе из важећих прописа”… 

Да су Сремци преке нарави, то је већ ушло у песме али један догађај из овог села од пре три године изазвао је велику пажњу јавности.

У септембру 2021. полиција је у Љукову ухапсила Милана Т. (73), који је раније већ робијао због убиства, а који се сумњичи да је из пиштоља пуцао на мештанина (35) који га је prеthodno упозорио да не вози бицикл средином коловоза како не би настрадао.  Милан је возио бицикл средином пута, кривудао и заносио се, а за њим је на трактору ишао један мештанин. Младић му је добацио да се помери ка страни пута, да не иде средином јер би неко могао да га удари и повреди. Међутим, старца је то изнервирало, стао је и почео да се свађа са младићем. Псовао га је, а када га је тракториста питао зашто то ради, окренуо се, извадио пиштољ који је носио са собом и запуцао ка њему а после тога побегао у непознатом правцу. Врло брзо га је полиција пронашла и ставила му лисице на руке.

Први помен села Љуково налазимо још 1420. Касније је тај предео описиван као пустара, која је од 1718. била део Митровачког спахилука под турском управом. У наредном периоду смењиваће се власници овог засеока, чији су житељи били смештени у скромним кућама за властелинске раднике. Три имућна Карловчана закупиће га 1723. Манастир Крушедол ће га држати од 1725. а патријарх Арсеније Четврти препустиће га породици хрватској грофовској Пејачевић 1740. Историја развитка села у данашњем облику започиње после Првог светског рата, тачније 1922. када се на просторе пустаре Љуково досељавају колонисти из Лике и Кордуна. За време Другог светског рата цело место било је расељено од стране усташа, мештани су се склонили у Мачву у Недићевој Србији, да би се 1945. један део расељених се вратио на своја огњишта и поново започео живот села.

Роберт Чобан