БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Елемир (2) Други „нестанак” Ернеа Киша и дриблинг српског зета из Нигерије

Наиме, у порти римокатоличке Цркве Св. Агоштона у Елемиру 2016. постављена је биста Киш Ернеа, једног од 13 мађарских генерала који су 6. октобра 1849. погубљени у Араду након што је пропала Мађарска буна 1948/49. Наиме, када сам био у овом селу у порти цркве није било ни трага бисти коју сам видео на фотографији са откривања 2016.

Ерне Киш рођен је 13. јуна 1779. у Темишвару и потомак је јерменске властелинске породице Киш која је имала велики дворац у Елемиру. Његов деда Исак Киш стекао је поседе у Торонталској жупанији. Поред њега, отац Агоштон Киш и мајка Ана Богдановић имали су још двоје деце: сина Гергеља (који је умро 1815) и ћерку Марију, која се удала за Иштвана Пејачевића. Био је ожењен Кристином Хорват, са којом је имао три ћерке.

Био је предводник у Мађарској буни 1848. а након гушења побуне погубљен је у заробљеништву у Араду, 6. октобра 1849. Првобитно је сахрањен у Катаринфелду (данашњи Равни Тополовац), да би после 23 године његови остаци били пренети у Елемир и сахрањени у породичној крипти у католичкој цркви. Ерне (Ернест), син Агоштона Киша, потомка лозе Киш која је од 1781. била у поседу властелинства Елемир, показао се као успешан војсковођа и непоколебљиви револуционар. У периоду од 1845. до 1847. саградио је цркву Светог Аугустина у Елемиру с парохијским домом, где је касније пренета породична гробница са његовим родитељима и прецима.

Због повезаности Ернеа Киша са Торонталском жупанијом 1906. на главном градском тргу у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину) подигнут му је споменик, рад вајара Беле Раднаија. Споменик је срушен 1920. а једини преживели део скулптуре је глава фигуре Ернеа Киша, која се данас чува у Народном музеју у Зрењанину.

Обележавању 167. годишњице погубљења мађарских генерала и откривању бисте Ернеста Киша, 6. октобра 2016. су у Елемиру присуствовали и високи званичници амбасаде Републике Мађарске у Србији, представници мађарске националне заједнице, мађарских политичких партија у Србији, друштава и удружења и локалне управе Града Зрењанина. Након свечане мисе у цркви Светог Агоштона, коју је служио генерални викар Зрењанинске бискупије, монсињор Јанош Фишер и освећења спомен-бисте, присутнима су се обратили и тадашњи амбадсадор Републике Мађарске у Србији др Атила Пинтер и председник Националног савета Мађара у Србији Јене Хајнал, а потом се приступило полагању венаца на бисту.

На прочељу цркве, поред улазних врата налази се плоча посвећена Ернеу Кишу и испод ње неколико осушених венаца, претпостављам да ту стоје од октобра месеца када је обележавана годишњица генералновог погубљења.

Нешто даље о Цркве Св. Агоштона центру Елемира на терену С.Д. Нафтагас у току је била утакмица домаћег клуба са ОФК Кикинда, у Српској лиги Војводина. Међу гостујућим играчима пажњу привлачи Рафаел Говернор Рафа, фудбалер из Нигерије и српски зет. Рафа је у Србији од 2015, пре ОФК Кикинде играо у ФК „Омладинац” из Ботоша а пре тога у “Колубари” из Лазаревца где је упознао и своју супругу из села Кусадак, са којим има и ћеркицу. Резултат утакмице, после сам у медијима проверио, био је 0:0.

Имена улица у Елемиру као и у већини осталих села у саставу Града Зрењанина - исписана су на четири језика: српском, мађарском, словачком и румунском.

У центру села је Српска православна црква Преображења Господњег подигнута 1806. Према забелешкама у црквеним књигама из 1763. на том месту постојала је старија црква, а потврду о датуму настајања сведочи запис изнад прозора на олтарској апсиди. Садашња црква припада типу класицистичких грађевина које су у Војводини подизане почетком 19. века, као једнобродна, са петостраном апсидом и звоником на западном прочељу. Преко пута цркве је напуштени Задружни дом где на огласној табли стоји занимљива информација: „Дана 17. 03. 2024. у 9.00 часова у свечаној сали Месне заједнице одржаће се избор - пастира!”. Дошао сам у искушење да се јавим на избор, чисто због презимена, али је тај датум био већ прошао.

Испред Задужног дома је споменик палим партизанима са натписом: “Ви сте нам омогућили да дочекамо слободу. А ко је једном слободно живео никад се поробити не може. Споменик подижу у знак вечите захвалности борцима Народно-ослободилачког рата 1941-1945. Народ села Елемира”.

Најзначајнија културна манифестација у селу је „Бал у Елемиру – Сремчеви дани“ а установљена је у част Стевана Сремца, нашег великог комедиографа који је више пута боравио код својих рођака у Елемиру. У сећању на дане проведене у овом селу написао је 1907. спев „Бал у Елемиру” са поднасловом “Истинит догађај. Епос у 10 песама са сликама у тексту” Срж манифестације “Бал у Елемиру - Сремчеви дани”, поред богатог културно-уметничког програма, јесте књижевни конкурс који сваке године расписује Месна заједница Елемир и Организациони одбор манифестације за књижевна дела хумористичко – сатиричног жанра…

Поред два гробља која се налазе на јужном улазу у село из правца Арадца о којима сам писао прошле недеље, Елемир има још два места за сахрањивање. На гробљу на северном рубу села - сцена од које се цепа срце: на гробу Лоре Раду, девојчице преминуле у 15. години родитељи су оставили паковање наполитанки.

“Шта то фотографишете по селу?”, пита ме момак из аутомобила који пролази поред мене. Поред њега, на сувозачком месту седи отац који делује нешто мирољубивије. Објашнајвам да фотографишем куће са занимљивим фасадама.

“То је наша кућа!”, обавештава ме неповерљиви момак, а отац је на помен “Дневника”, насмеши и они продужују даље.

На крају своје посете Елемиру обишао сам и Железничку станицу. Зграда је доста запуштена али је ова пруга једна од ретких које су у Банату опстале, из Елемира иду три воза дневно у правцу Кикинде и четири према Зрењанину.

Роберт Чобан