БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ Баваниште, Делиблато и Гај

Баваниште спада у ред старих насеља јужног Баната па и читаве Војводине а пре 100 година је имало више становника од Ковина.

На први поглед се види да је реч о богатом селу, неке приватне куће у центру страрије од сто година грађене су са једним спратом што је била одлика само већих и имућнијих насеља.

Први пут се спомиње 1412. када се јавља под називом пустара Болванис. 1428. забележено је као насеље. Покоравањем Баната од стране Турака Баваниште је опустело. 1660. на карти су забележена два насеља: Велико и Мало Баваниште. Велике промене (сеобе, ратови, болести) током 18. века битно су утицале на даљи развој Баваништа. На картама 1723. и 1761. се оба насеља означавају као ненасељена. Међутим, како се насеље одликовало плодним земљиштем, Аустрија је одлучила да се подигне и обнови Баваниште. Тако се 1766. године у Баваниште досељавају Срби претежно из Ковина, Гаја и Дубовца…

Баваништанац Павел Hayi Стојановић је 1781. био на поклоничком путовању у Свету Земљу - Јерусалим. Оставио је путописне белешке у једној рукописној књижици, са тог hayiluka које је објавио 1843. будимски српски лист. Hayija своје записе почиње речима: „О чуда и лепоте превелике!” Такође је из Јерусалима послао два писма својим ближњим у Банату. Hayi Павел је 1766. у свом дому угостио аустријског цара Јосифа Другог током његовог путовања ради визитације државе. Тог дана се домаћину родио син Васа, којем је цар том приликом даровао 12 дуката. Сведочанство свог деде сачувао је унук Петар Hayi Стојановић.

Силазимо са бицикла у центру, преко пута православне цркве. Градња Храма Успења Пресвете Богородице у Баваништу почела је 23. маја 1776. Завршен је 1778. и исте године освештан 28. августа, када је и одслужена прва литургија на дан Успења Пресвете Богородице…

У Баваништу се у мају ове године одржала 20. јубиларна манифестација “Дани ћирилице”. Свечана додела награда реализована је у сусрет Дану Светог Ћирила и Методија који се обележава 24. маја. Ученици основних и средњих школа писали су о теми „Слобода“.

Пристигао је укупно 2.351 рад, од чега 449 литерарних, 375 илустрација, 1.314 калиграфских радова и иницијала, 107 веза и 106 лутки. Највише радова било је из Србије, а учествовали су и ученици из Републике Српске, Француске, Немачке, Италије, Јужне Африке, Велике Британије, Аустралије и Боцване. У галерији Светосавског дома и уз звуке тамбура „Ковинских бећара”, изложене су ликовне и калиграфске креације, иницијали, илустрације, вез и друге рукотворине, лутке у народним ношњама, приче и стихови…

Недалеко од Баваништа, скривен у шуми налази се манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Отац Рафаило, старешина манастира, није био ту, отишао је на сахрану, каже жена која је радила у башти између цркве и конака. Љубазно нас је примила и увела у храм на чијим вратима се налазио знак који каже да је у њему забрањено (да, забрањено!) ношење епидемиолошке маске.

Причала нам је о 18-годишњем момку из Панчева који је самоук осликао део фресака у цркви. Опомиње нас да закључамо бицикле јер се њој догодило да јој украду двоточкаша и то из порте манастира.

По народном предању манастир је основан на овим просторима са краја 16. века, а настанак се везује за време српске Деспотовине.

Манастир је смештен у шуму како не би био на удару разјареним Турцима. Тако прикривен манастир је опстајао до 1716. када је спаљен и разорен као и село. Народ се тада разбежао по околним местима, да би се већ следеће године вратио и започео обнову села.

Дубовчани, Гајчани, Доловци, Ковинци и народ преко Дунава спустили су се са брега у мочварну удолину и населили Баваниште. Прво су подигли цркву 1776. на месту данашњег крста. У рату са Турцима 1788. храм је запаљен и оштећен а 1790. је саграђена данашња црква на месту где се и сада налази, првобитно је прекривена шиндром, а 1812. је постављен цреп.

Улазимо у Делиблато након једносатне вожње прашњавим пољским друмом из правца Баваништа. На самом улазу, пастир са чопором коза и оваца, ту је и обавезни магарац предводник као и неколико чобанских паса. Од некаквог жутог комбија направио је своју чобанску кућицу. Пролазимо поред кућа - неке су старе, са раскошним али запуштеним капијама, неке су напуштене, само што се нису срушиле...

Први писани подаци о Делиблату датирају из 1660. и по њима насеље је вероватно настало за време Турака и спомиње се као српско. Записани су у „Катастигу” из те године само Михаило Доловац, брат његов Захарија и Никола. Вероватно је већи број досељен под грофом Ђурђем Бранковићем и патријархом Арсенијем Чарнојевићем. У ратовима Аустрије и Турске Делиблато је претрпело знатна оштећења, тако да је након протеривања Турака остало само 16 домаћинстава.

Према подацима црквене хронике 1778. подигнута је Српска православна црква од тврдог материјала у близини старе која је том приликом порушена.

У новој Цркви Преноса моштију Светог Николе, иконостас је 1778. осликао Јаков Орфелин који је, уз Теодора Крачуна, наш најзначајнији представник барока у сликарству, што иконостасу ове цркве даје посебну вредност.

Уз цркву се налазе и три надгробна споменика из 18. века и припадају члановима једне породице чији је најзначајнији члан, представник, легендарна жена - сеоски кнез, Анђелија Максимова. Њен надгробни споменик је од ружичастог мермера са крстом и налази се уз западни зид порте, тачно према западном улазу у цркву. На њему пише: 1770 (или један), где почива раба Божија Ангелија Максимова, Љули 30. Она је била ћерка свештеника Максима Воиновића или Веиновића. Одликовала се смелошћу, храброшћу и памећу, те је била сеоски кнез - Кнез Анђелија.

1848. рођен је син делиблатског капелана Петра Арсенијевића, Василије па променивши име Владан Арсенијевић (1848—1900). Владан је био професор у Новом Саду и Карловцу, аутор - преводилац више uybеnika из природних наука, књижевник и новинар - уредник „Гласа народа” у Новом Саду.

На првом систематском попису 1869. Делиблато је имало 3.505 становника, а 2002. готово исто - 3.488 становника док је по попису из 2011. број пао на 2.939. Очекује се да ће их на новом попису бити око 2.500. Најбројније етничке групе су Срби и Румуни.

Кажу да нема веће боли од оне када родитељи сахране своје дете. Из такве боли настала је Маркова црква, храм на улазу у село Гај у Банату. Син јединац Марко Стојановић (27) отишао је на дочек Нове 2014. године, био расположен и дружио се, вратио се око пет ујутро... Када га је мајка око један поподне дошла да га пробуди - видела је да је мртав. Његови отац и мајка верују да је био отрован. За 60 дана су саградили цркву у којој се поред Маркових слика налази и његова воштана фигура. На улазу у цркву је фреска са ликом Марка Стојановића. Људи које смо срели у селу, данас готово 8 година од преране Маркове смрти само слежу раменима...

Седамо у башту кафеа у центру села и причамо са локалцима. Показују нам два велика бела камена „које су овде донели Немци”, нико не зна чему служе али и даље стоје са обе стране улице, један под заштићеним дрветом, други наслоњен на кућу испод двојезичног натписа „Улица Маршала Тита” (на српском и румунском). Бивши рукометаш, данас возач камиона прича нам како му је син у Америци, млади одлазе, село је све празније.

Овде у Делиблату 1904. је рођен Паја Маргановић, један од славних 7 секретара СКОЈ-а. Обућарски занат је завршио у Вршцу, где се на крају рата 1918. и упознао са радничким покретом. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије је од 1920. године. Био је члан и секретар Централне управе радника Југославије.

Од 1921. живео је у Загребу, а у периоду од 1924. до 1928. школовао се на Свердловском универзитету у Москви.

На Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену, новембра 1928. изабран за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије и постао секретар Централног комитета СКОЈ-а. Крајем 1928. вратио се у Југославију.

Више пута хапшен и прогањан. Последњи пут је ухапшен априла 1929. у току припрема за првомајске демонстрације. После хапшења зверски је мучен и убијен, 30. јула 1929. у загребачкој полицији. Сахрањен је у Гробници народних хероја на Загребачком гробљу Мирогој. По њему је названа Економско-трговинска школа у Панчеву и као и основна школа у родном селу.

Преко пута школе налази се лепо уређен трг, као да је нека италијанска пјаца. Тргом доминира споменик „Револуција” (потписан са „Јововић 1965”. Подигли су га мештани у знак сећања на своје погинуле у Другом светском рату. Споменик је посвећен и борбама и деловању Јужнобанатског партизанског одреда који је на овом простору најдуже боравио. На њему се налази текст упућен младима да никада не забораве жртве које су им донеле слободу.

Емануел Веверица, млади свештеник Румунске православне цркве у Делиблату је свега пар пар месеци. Излази из просторија парохијског дома иза цркве тек након трећег „Газде!”. Жали се како народ слабо иде у цркву: „Тако је и код нас и код комшија Срба, у обе цркве недељом по десетак људи, углавном старијих жена!”. Румунска православна црква у селу саграђена је 1924. и врло је слична оној у Вршцу.

Село Гај има богату револуционарну традицију. Овде је 8. марта 1942. у кући породице Стојковић основан Јужнобанатски партизански одред. У НОБ своје животе дало је близу 200 становника Гаја. У октобу 1965. у знак сећања на Мишу Стојковића откривена је биста погинулом команданту Одреда. Његово име носи и основна школа као и главна улица у селу.

По попису из 1869. Гај је имао 1.526 становника, а по последњем попису 2011. било је 2.929 становника. Поред већинских Срба у Гају живе и значајне заједнице Чеха, Мађара и Рома те мањи број Румуна и Хрвата.

Путоказ „Хиподром” нас је са главног пута десно у Улицу 29. новембра и на крају путу долазимо до травнатог терена на којем се према речима мештана одржавају коњске трке.

Црква Вазнесења Господњег у Гају је подигнута у периоду између 1770. и 1780. Посвећена је Вазнесењу Господњем – Спасовдану. Иконостас и зидно сликарство у храму радио је сликар Ђорђе Пецић из Кикинде у периоду од 1906. до 1907. У цркви се чувају четири престоне иконе старог иконостаса које је 1802. радио Ђорђе Диклић. Најстарија сачувана матична књига је из 1778.

У Улици Саве Јанкова налази се и мала али лепо одржавана римокатоличка Црква Св. Венцела изграђена између 1938. и 1940. Већина верника су Чеси, који су се после Првог светског рата доселили у Гај.

Роберт Чобан