Године 1760. су изградили малу цркву 18,9 метара дугачку 5.6 метара широку. Торањ богомоље је изграђен од дрвета и није имао звоник. Овај храм се налазио на истом месту где је данашња католичка црква. По једном податку из 1786. у центру села је постојало звоно које су користили верници све три вере. Између 1760. и 1784. римокатоличка црквена заједница у Бајши је припадала Суботици. 1764. је имала 28 католичких породица са 379 верника што говори да су породице биле веома бројне. Почетком јула 1804. свештеник Ђерђ Колар тражио је дозволу за изградњу нове цркве. Исте године 28. јула је добио дозволу па је замолио породицу Војнић да помогне изградњу нове цркве. Две године касније Војнићи одлучују да ће за изградњу цркве дати трогодишњи закуп од земље, читаву зараду ресторана и месарнице као и једну десетину зараде од оваца. Ако ово не буде довољно, пет чланова породице Војнић ће дати по 1.000 форинти, док су верници били обавезни да учествују у свим радовима.
Темељ је постављен 30. марта 1815. а црква је освештана 9. септембра 1816. После тога су “направили ручак за 50 особа”, како пише у црквеним архивама. Нова црква била је дугачка 29 метара а широка 11, торањ је висок 32 метра а унутрашњост је висине до 10 метара. Укупно је потрошено 7.666 форинти. Поређења ради, у то време једна кућа је коштала 300 форинти, један форинт пар чизама, 13 форитни - 1.000 цигала а један ручак у биртији - четири форинте. У августу 1898. из Баје су стигла три звона тежине 476 кг, 138 кг и 57 кг која је направио Шандор Бодичи из Баје.
Римокатоличка црква у селу данас има око 1.200 верника а жупи припадају још и Панонија, Дубока и Средњи салаш…
Поред три цркве које и данас постоје (римокатоличка, српска православна и словачка евангелистичка) у Бајши је некада у функцији била и синагога у коју су одлазили овдашњи Јевреји. Историјски, припадници “вере Мојсијеве” су у овом месту били већ крајем 18. века. 1782. ту су живеле две јеврејске породице, 1813. пописане су 43 особе јеврејске вероисповести, а највише их је било 1900. - њих 49. Синагога је сазидана половином 19. века а та зграда постоји још и данас али има функцију стамбеног објекта. У месту није било ни рабина и кантора, већ би они повремено долазили, обично за веће празнике, из Бачке Тополе.
Иначе, Бајша је већ почетком 19. века било веома напредно село - у њој су 1806. радиле четири сушаре и једна воденица. Прва кафана је отворена 1753. а 1790. већ су постојале три механе. Прва достигнућа индустријске револуције појавила су се крајем тог века. Још једна занимљивост је да је 1908. године у Бајши постојала фотографска радња када истих није било ни у много већим местима.
Иштван Војнић, рођен 27. децембра 1678. у Суботици, први члан славне фамилије који је рођен у Бачкој. Родитељи су му рођени код извора реке Буне одакле су Буњевци дошли у Бачку. Иштван (Стјепан) и његова супруга Ангелина Видаковић имали су пет синова: Луку, Јакоба, Андрију, Симона и Михаља и ћерку Магдолну. Иштван је учествовао у аустријској војсци у ратовима против Турака због чега га је Марија Терезија 28. октобра 1741. наградила племићком титулом.
Иштванови синови Лука и Јакоб 1759. купили су половину Бајше а 1761. једну трећину од Рогатице. 1793. у Бечу свом презимену су додали “Бајшаи” (бајшанин). Породица Војнић је били сложна, заједно су плаћали издатке, као што су делили и профит. Нарочито су били заинтересовани за развој села: изградили су католичку цркву и жупанини дом, Војнић Мате (син Лукин) 1817. је изградио је болницу за сиромашне а 1830. подигао је више крстова на овдашњој Калварији. После 1945. Војнићи су се разишли по читавом свету, а они који су остали у селу су углавном изумрли. У околним местима живе још понеки потомци породице Војнић, а у Бајши кажу да у самом месту живи само једна бака из ове лозе, има преко 80. година али нисмо успели да је пронађемо.
После Првог светског рата и распада монархије, Бајша је, заједно са целом Војводином, припала Краљевини СХС а у 1921. у село су стигли српски досељеници (добровољци).
У Блатној улици, на изласку из села према Липару, једна до друге налазе се две етно-куће, које воде Ружена и Шандор Суханко. Дочекују нас љубазно са кафом и ракијом. А у те две куће има свега: од бајонета из 1814. којим су дочекивани Наполеонови војници, преко дрвеног окова за преступнике који је “закључавао” обе руке; Шандорове униформе из УН мисије на Синају у којој је као војник ЈНА учествово, до “куварице” из 1923. којом се слави рођење престолонаследника Петра Карађорђевића. Ту су и “модле” за колаче као и прибор из једне старе берберске радње. Ружена нам показује занимљиву кутију за накит коју је израдио војник Црвене армије који је остао да живи у селу након Другог светског рата.
Поред ове две етно-куће у којима је већи део посвећен заоставштини мађарске популације у селу али постоји и једна “српска соба”, у истој улици на броју 40. налази се и кућа у којој живи једна словачка породица а у једној од њених просторија уређена је спомен соба која чува материјалну баштину ове заједнице у селу.
Иза све три етно куће стоји Друштво за неговање традиција и рукотворина “Етно”, основано је 2004. са циљем да се културна баштина три најбројније нације у селу истражи, негује и очува за потомство. У делатност овог удружења спада организовање курсева и кампова на којима се учесници подучавају техникама израде рукотворина, а такође и организовање изложби на којима се врши њихова презентација.
У етно-кући у Блатној 21 изграђена је 2011. захваљујући добровољним материјалним прилозима и добровољном раду, позорница која је уграђена у брдо и која се налази у продужетку дворишта. Ту се одржавају разне приредбе и манифестације. Поред позорнице у изграђеној фуруни могу се презентовати разна традиционална јела за време обука или кампова. Друштво окупља око 90 чланова различите националности и старосне доби.
Роберт Чобан
