BICIKLOM KROZ VOJVODINU: BAJŠA (2) Kuća za lutke, kutija za nakit i okov za lopove u Blatnoj 21
Posle Slovačke evangelističke i Srpske pravoslavne, stižemo i do Rimokatoličke crkve Uznesenja Bogorodice, bogomolje u koju odlaze ovdašnji Mađari. U odnosu na ostale dve, ova crkva kao i porta oko nje - najbolje su održavani, vidi se da ima najviše vernika. Nastanak hrama vezuje se za porodicu Vojnić koja je od 1759. u vlasništvu polovine Bajše a bila je katoličke veroispovesti.
Godine 1760. su izgradili malu crkvu 18,9 metara dugačku 5.6 metara široku. Toranj bogomolje je izgrađen od drveta i nije imao zvonik. Ovaj hram se nalazio na istom mestu gde je današnja katolička crkva. Po jednom podatku iz 1786. u centru sela je postojalo zvono koje su koristili vernici sve tri vere. Između 1760. i 1784. rimokatolička crkvena zajednica u Bajši je pripadala Subotici. 1764. je imala 28 katoličkih porodica sa 379 vernika što govori da su porodice bile veoma brojne. Početkom jula 1804. sveštenik Đerđ Kolar tražio je dozvolu za izgradnju nove crkve. Iste godine 28. jula je dobio dozvolu pa je zamolio porodicu Vojnić da pomogne izgradnju nove crkve. Dve godine kasnije Vojnići odlučuju da će za izgradnju crkve dati trogodišnji zakup od zemlje, čitavu zaradu restorana i mesarnice kao i jednu desetinu zarade od ovaca. Ako ovo ne bude dovoljno, pet članova porodice Vojnić će dati po 1.000 forinti, dok su vernici bili obavezni da učestvuju u svim radovima.
Temelj je postavljen 30. marta 1815. a crkva je osveštana 9. septembra 1816. Posle toga su “napravili ručak za 50 osoba”, kako piše u crkvenim arhivama. Nova crkva bila je dugačka 29 metara a široka 11, toranj je visok 32 metra a unutrašnjost je visine do 10 metara. Ukupno je potrošeno 7.666 forinti. Poređenja radi, u to vreme jedna kuća je koštala 300 forinti, jedan forint par čizama, 13 foritni - 1.000 cigala a jedan ručak u birtiji - četiri forinte. U avgustu 1898. iz Baje su stigla tri zvona težine 476 kg, 138 kg i 57 kg koja je napravio Šandor Bodiči iz Baje.
Rimokatolička crkva u selu danas ima oko 1.200 vernika a župi pripadaju još i Panonija, Duboka i Srednji salaš…
Pored tri crkve koje i danas postoje (rimokatolička, srpska pravoslavna i slovačka evangelistička) u Bajši je nekada u funkciji bila i sinagoga u koju su odlazili ovdašnji Jevreji. Istorijski, pripadnici “vere Mojsijeve” su u ovom mestu bili već krajem 18. veka. 1782. tu su živele dve jevrejske porodice, 1813. popisane su 43 osobe jevrejske veroispovesti, a najviše ih je bilo 1900. - njih 49. Sinagoga je sazidana polovinom 19. veka a ta zgrada postoji još i danas ali ima funkciju stambenog objekta. U mestu nije bilo ni rabina i kantora, već bi oni povremeno dolazili, obično za veće praznike, iz Bačke Topole.
Inače, Bajša je već početkom 19. veka bilo veoma napredno selo - u njoj su 1806. radile četiri sušare i jedna vodenica. Prva kafana je otvorena 1753. a 1790. već su postojale tri mehane. Prva dostignuća industrijske revolucije pojavila su se krajem tog veka. Još jedna zanimljivost je da je 1908. godine u Bajši postojala fotografska radnja kada istih nije bilo ni u mnogo većim mestima.
Ištvan Vojnić, rođen 27. decembra 1678. u Subotici, prvi član slavne familije koji je rođen u Bačkoj. Roditelji su mu rođeni kod izvora reke Bune odakle su Bunjevci došli u Bačku. Ištvan (Stjepan) i njegova supruga Angelina Vidaković imali su pet sinova: Luku, Jakoba, Andriju, Simona i Mihalja i ćerku Magdolnu. Ištvan je učestvovao u austrijskoj vojsci u ratovima protiv Turaka zbog čega ga je Marija Terezija 28. oktobra 1741. nagradila plemićkom titulom.
Ištvanovi sinovi Luka i Jakob 1759. kupili su polovinu Bajše a 1761. jednu trećinu od Rogatice. 1793. u Beču svom prezimenu su dodali “Bajšai” (bajšanin). Porodica Vojnić je bili složna, zajedno su plaćali izdatke, kao što su delili i profit. Naročito su bili zainteresovani za razvoj sela: izgradili su katoličku crkvu i županini dom, Vojnić Mate (sin Lukin) 1817. je izgradio je bolnicu za siromašne a 1830. podigao je više krstova na ovdašnjoj Kalvariji. Posle 1945. Vojnići su se razišli po čitavom svetu, a oni koji su ostali u selu su uglavnom izumrli. U okolnim mestima žive još poneki potomci porodice Vojnić, a u Bajši kažu da u samom mestu živi samo jedna baka iz ove loze, ima preko 80. godina ali nismo uspeli da je pronađemo.
Posle Prvog svetskog rata i raspada monarhije, Bajša je, zajedno sa celom Vojvodinom, pripala Kraljevini SHS a u 1921. u selo su stigli srpski doseljenici (dobrovoljci).
U Blatnoj ulici, na izlasku iz sela prema Liparu, jedna do druge nalaze se dve etno-kuće, koje vode Ružena i Šandor Suhanko. Dočekuju nas ljubazno sa kafom i rakijom. A u te dve kuće ima svega: od bajoneta iz 1814. kojim su dočekivani Napoleonovi vojnici, preko drvenog okova za prestupnike koji je “zaključavao” obe ruke; Šandorove uniforme iz UN misije na Sinaju u kojoj je kao vojnik JNA učestvovo, do “kuvarice” iz 1923. kojom se slavi rođenje prestolonaslednika Petra Karađorđevića. Tu su i “modle” za kolače kao i pribor iz jedne stare berberske radnje. Ružena nam pokazuje zanimljivu kutiju za nakit koju je izradio vojnik Crvene armije koji je ostao da živi u selu nakon Drugog svetskog rata.
Pored ove dve etno-kuće u kojima je veći deo posvećen zaostavštini mađarske populacije u selu ali postoji i jedna “srpska soba”, u istoj ulici na broju 40. nalazi se i kuća u kojoj živi jedna slovačka porodica a u jednoj od njenih prostorija uređena je spomen soba koja čuva materijalnu baštinu ove zajednice u selu.
Iza sve tri etno kuće stoji Društvo za negovanje tradicija i rukotvorina “Etno”, osnovano je 2004. sa ciljem da se kulturna baština tri najbrojnije nacije u selu istraži, neguje i očuva za potomstvo. U delatnost ovog udruženja spada organizovanje kurseva i kampova na kojima se učesnici podučavaju tehnikama izrade rukotvorina, a takođe i organizovanje izložbi na kojima se vrši njihova prezentacija.
U etno-kući u Blatnoj 21 izgrađena je 2011. zahvaljujući dobrovoljnim materijalnim prilozima i dobrovoljnom radu, pozornica koja je ugrađena u brdo i koja se nalazi u produžetku dvorišta. Tu se održavaju razne priredbe i manifestacije. Pored pozornice u izgrađenoj furuni mogu se prezentovati razna tradicionalna jela za vreme obuka ili kampova. Društvo okuplja oko 90 članova različite nacionalnosti i starosne dobi.
Robert Čoban