Бело Блато – село са три званична и неколико незваничних језика

У то време настава се изводила на немачком и мађарском језику. Словачки језик се уводи у наставу између два рата, а српски егзистира од 1990. године.

„Управо та језичка шароликост, која произилази из реалне мултиетничке профилације ове средине, јесте и спецификум наше школе. Ако се, при том, има у виду да се у школском дворишту комуникација одвија још и на бугарском и ромском језику, тада је прича скоро невероватна“, објашњава директор Основне школе „Братство јединство“ у Белом Блату Милан Недељков.

И ту није крај с белоблатским језицима. Однедавно се у Белом Блату могу чути још и италијански и руски језик, као резултат туристичко - привредних и миграторних активности које, опет, на известан начин дефинишу ову необичну ареу. А као куриозитет, рекли бисмо и као невероватан епилог овог полиглотизма, белоблатски народ уводи још један језик - белоблатски сленг.

„То је конгломерат свих језика, попут неког еха из једног другог времена, а сачуваног овде, у нашем селу. Језик пун емоције, специфичне мелодике и акцентације. Језик срца, „крадљивац времена и заборава”. Сама школа је епицентар свих, или скоро свих, културних и осталих активности у нашем селу. Потпуно интегрисана и инкорпорирана у друштвени живот ове заједнице, она делује корифејски у свим правцима. Изнедрила  је много добрих ђака, мајстора и радника, студената и стручњака, али пре свега много добрих људи. Вредних и привржених свом селу, својој колевци“, прича Недељков.

Настава у овдашњој школи се одвија на словачком, српском и мађарском језику, а ванинституционално се изучава и бугарски језик, захваљујући ангажовању амбасаде Републике Бугарске. „Ми смо права европска језичка ризница“, констатује Недељков.

Школска зграда јесте стара, али је овде пазе и негују, наравно колико могу, с обзиром на топографску позицију села и све неминовне последице произашле из те чињенице.

„Мало смо се и модернизовали увођењем неких нових технологија у настави али, ипак, желимо да сачувамо и ону стару школу, њен дух и сву лепоту школског одрастања и дружења. Посебно желимо да сачувамо улогу учитеља и наставника у васпитно-образовном процесу као мотиватора, организатора и пријатеља. Да не постанемо отуђени једни од других попут робота. И да се и надаље сећамо тог лепог периода одрастања, учења и склапања пријатељстава за сва времена. Простора, у складу са захтевима савремене наставе, немамо довољно, но сналазимо се некако. Свакако да нам недостаје фискултурна сала коју бисмо вишенаменски користили, јер су наше секцијске активности у знатној мери усмерене у правцу културних и хуманистичких садржаја. Верујемо да ћемо опстати у времену долазећем. Била би права штета да оваква школа нестане са мапе образовних установа, да се просто умрежи у глобалистичко-бирократски хладни систем овог времена“, говори Недељков.

Директор сеоског предузећа „Јединство“, Белоблаћанин Небојша Суперов, вели да у Белом Блату готово 90 одсто становника говори најмање два, а најчешће и три језика - српски, мађарски и словачки.

„Осим матерњег, друге језике наша генерација научила је на улици, у игри. Занимљиво је да те друге језике говоримо несвесно и да се врло често деси да почнемо на једном, а завршимо разговор на другом језику“, прича Небојша.

И у породици Суперових има свих нација, па се једноставно језик научи да би се могло у кући споразумевати.

„ Деда ми је Бугарин, католик из Конака, а “удао” се у Белом Блату, односно оженио се Бугарком из овог села. Отац ми се оженио Босанком из Перлеза. Ја сам се оженио Мађарицом. Па, сад реците шта смо ми и шта су моја деца. Док су деда и баба били живи, у кући се причало бугарски, а сада све више српски. Мада, деца знају матерњи, мађарски језик, али на нивоу да се служе. Ове интернет генерације све су мање на улици и полако нестаје тај мултилингвизам, за који наше генерације нису ни знале да се тако зове“, каже Небојша.

Из Белог Блата се нерадо одлази али је у последњих десетак година, на жалост, присутан значајан одлив људи. Безмало је трећина њих потражила своју срећу у земљама Европске уније.

„Једноставно, транзициони период је урушио значајне привредне активности, самим тим и радна места, те је ово сурови економски епилог. Ипак, нада постоји. Верујемо да ће се наши људи вратити, те да ће опет бити довољно ђака у школском дворишту. Сада нас је стотину, а донедавно је тај број био 140“, казује Милан Недељков.

Жељко Балабан