Belo Blato – selo sa tri zvanična i nekoliko nezvaničnih jezika

U to vreme nastava se izvodila na nemačkom i mađarskom jeziku. Slovački jezik se uvodi u nastavu između dva rata, a srpski egzistira od 1990. godine.

„Upravo ta jezička šarolikost, koja proizilazi iz realne multietničke profilacije ove sredine, jeste i specifikum naše škole. Ako se, pri tom, ima u vidu da se u školskom dvorištu komunikacija odvija još i na bugarskom i romskom jeziku, tada je priča skoro neverovatna“, objašnjava direktor Osnovne škole „Bratstvo jedinstvo“ u Belom Blatu Milan Nedeljkov.

I tu nije kraj s beloblatskim jezicima. Odnedavno se u Belom Blatu mogu čuti još i italijanski i ruski jezik, kao rezultat turističko - privrednih i migratornih aktivnosti koje, opet, na izvestan način definišu ovu neobičnu areu. A kao kuriozitet, rekli bismo i kao neverovatan epilog ovog poliglotizma, beloblatski narod uvodi još jedan jezik - beloblatski sleng.

„To je konglomerat svih jezika, poput nekog eha iz jednog drugog vremena, a sačuvanog ovde, u našem selu. Jezik pun emocije, specifične melodike i akcentacije. Jezik srca, „kradljivac vremena i zaborava”. Sama škola je epicentar svih, ili skoro svih, kulturnih i ostalih aktivnosti u našem selu. Potpuno integrisana i inkorporirana u društveni život ove zajednice, ona deluje korifejski u svim pravcima. Iznedrila  je mnogo dobrih đaka, majstora i radnika, studenata i stručnjaka, ali pre svega mnogo dobrih ljudi. Vrednih i privrženih svom selu, svojoj kolevci“, priča Nedeljkov.

Nastava u ovdašnjoj školi se odvija na slovačkom, srpskom i mađarskom jeziku, a vaninstitucionalno se izučava i bugarski jezik, zahvaljujući angažovanju ambasade Republike Bugarske. „Mi smo prava evropska jezička riznica“, konstatuje Nedeljkov.

Školska zgrada jeste stara, ali je ovde paze i neguju, naravno koliko mogu, s obzirom na topografsku poziciju sela i sve neminovne posledice proizašle iz te činjenice.

„Malo smo se i modernizovali uvođenjem nekih novih tehnologija u nastavi ali, ipak, želimo da sačuvamo i onu staru školu, njen duh i svu lepotu školskog odrastanja i druženja. Posebno želimo da sačuvamo ulogu učitelja i nastavnika u vaspitno-obrazovnom procesu kao motivatora, organizatora i prijatelja. Da ne postanemo otuđeni jedni od drugih poput robota. I da se i nadalje sećamo tog lepog perioda odrastanja, učenja i sklapanja prijateljstava za sva vremena. Prostora, u skladu sa zahtevima savremene nastave, nemamo dovoljno, no snalazimo se nekako. Svakako da nam nedostaje fiskulturna sala koju bismo višenamenski koristili, jer su naše sekcijske aktivnosti u znatnoj meri usmerene u pravcu kulturnih i humanističkih sadržaja. Verujemo da ćemo opstati u vremenu dolazećem. Bila bi prava šteta da ovakva škola nestane sa mape obrazovnih ustanova, da se prosto umreži u globalističko-birokratski hladni sistem ovog vremena“, govori Nedeljkov.

Direktor seoskog preduzeća „Jedinstvo“, Beloblaćanin Nebojša Superov, veli da u Belom Blatu gotovo 90 odsto stanovnika govori najmanje dva, a najčešće i tri jezika - srpski, mađarski i slovački.

„Osim maternjeg, druge jezike naša generacija naučila je na ulici, u igri. Zanimljivo je da te druge jezike govorimo nesvesno i da se vrlo često desi da počnemo na jednom, a završimo razgovor na drugom jeziku“, priča Nebojša.

I u porodici Superovih ima svih nacija, pa se jednostavno jezik nauči da bi se moglo u kući sporazumevati.

„ Deda mi je Bugarin, katolik iz Konaka, a “udao” se u Belom Blatu, odnosno oženio se Bugarkom iz ovog sela. Otac mi se oženio Bosankom iz Perleza. Ja sam se oženio Mađaricom. Pa, sad recite šta smo mi i šta su moja deca. Dok su deda i baba bili živi, u kući se pričalo bugarski, a sada sve više srpski. Mada, deca znaju maternji, mađarski jezik, ali na nivou da se služe. Ove internet generacije sve su manje na ulici i polako nestaje taj multilingvizam, za koji naše generacije nisu ni znale da se tako zove“, kaže Nebojša.

Iz Belog Blata se nerado odlazi ali je u poslednjih desetak godina, na žalost, prisutan značajan odliv ljudi. Bezmalo je trećina njih potražila svoju sreću u zemljama Evropske unije.

„Jednostavno, tranzicioni period je urušio značajne privredne aktivnosti, samim tim i radna mesta, te je ovo surovi ekonomski epilog. Ipak, nada postoji. Verujemo da će se naši ljudi vratiti, te da će opet biti dovoljno đaka u školskom dvorištu. Sada nas je stotinu, a donedavno je taj broj bio 140“, kazuje Milan Nedeljkov.

Željko Balaban