НЕСВАКИДАШЊИ МУЗЕЈ „ЖЕРАВИЦА” ТОПОНИМ ЈЕ НОВОГ МИЛОШЕВА Два века историје под истим кровом ОД ИГЛЕ ДО ПАРНИХ МАШИНА

Музеј се тренутно простире на површини од преко 3.000 квадратних метара, а теденцију ширења има од самог настанка, односно од 1991. године када је први пут отворен за јавност. У тој наменски изграђеној хали били су изложени трактори с почетка прошлог века и неколико прикључних машина. 

Данас, у аули објекта, посетиоце дочекују најстарија парна машина из 1884. године и трактор из 1920, али ту се налазе и поставке: олдтајмера, стационарних мотора, вршалица, мотоцикала, бицикала... На галерији музеја, у тематски направљеним отвореним „собама” налазе се бројни стари занати, са разноразним предметима који су некад били у употреби. Занимљива је докторска ординација у којој се налазе зубар, офталмолог и хирург, пошто је у стара времена лекар опште праксе био све то. Ту су салер, кројач, шеширџија, содар, бачвар, колар, ћурчија, посластичар, бербер, изложбене продавнице дечјих играчака и мешовите робе, вагар... али се могу наћи и бројне писаће машине, радио пријемници, инструменти (чак и клавијатуре Маргите Маги Стефановић, чланице бенда „ЕКВ”)...

– Музеј није настао ни случајно ни намерно – каже оснивач и власник Чедомир Жеравица, присећајући се почетака ове врло комплексне и јединствене приче. – Мој деда Милорад је 1936. године отворио машинбраварску радионицу, а како смо били тада имућнија породица први трактор у селу је био наш. Међутим, у Другом светском рату одведен је у заробљеништво, након чега му је држава све конфисковала, јер се у то време узимало од онога ко има и давало ономе ко нема, да сви буду исти. Радионица је опстајала и у тим тешким временима. Годинама касније када је мој отац Миливој стасао, развио и проширио посао, нашао је фотографију из детињства, са дединим трактором, на којој се он налазио као дечкић од пет-шест година. Лепа сећања на тај период су га вукла да набави поново тај, давно технолошко превазиђени, трактор. Сакупио је паре да купи исти модел који је и пронашао, код трговца, у околини Крагујевца, где је затекао неколико сличних трактора из тог доба, намењених продаји у иностранство. Отац је тада решио да у наредним годинама, колико му финансије буду дозвољавале, сакупи 20-ак трактора који су данас најстарији и највреднији у колекцији. До последњег дана се бавио њима и успео скоро све да их врати у радно стање. Премда не знајући шта је културно наслеђе, он је тада поставио темеље нашег музеја. У почетку ми је све то сметало. Борио сам се да породичну радионицу, коју сам преузео унапредим новим машинама и технологијама, а куповина сваког „новог” трактора је за мене значила корак у назад. Касније сам полако почео да схватам да то све има неку историјску вредност и да културна добра треба чувати и сачувати. Отац је преминуо пре изградње музејске хале, није дочекао да је види, али је успео да ме „зарази” с тим старим и превазиђеним стварима и знањима, па сам наставио и сакупио све што сад можете да видите. 

Приватна колекција Чедомира Жеравице је 2019. године прерасла у установу културе, коју води, о којој се брине и организује обиласке и радионице „за мале и велике” Ивана Зец, кустос музеја.

Сам Музеј је по себи довољно привлачан и занимљив, али данас је дошло такво време да је људе потребно додатно мотивисати да се изместе из своје средине и „скокну” до Новог Милошева и погледају несвакидашњу поставку која свим генерацијама, без изузетка, може да буде привлачна. Тако је настао и мото музеја – Сви у музеј!

– Сваке године, друга субота у септембру резервисана је за Дан Музеја, који смо назвали „Залазак у свитању”. То је дан „отворених врата”, а први је организован 2011. године, уз вршидбу жита парном машином и вршалицом и дефилеом трактора. Сваке године се трудимо да презентујемо нешто ново и приредимо интерактивне радионице за посетиоце. Ове године у фокусу је била аналогна фотографија, један од пројеката који је подржало Министарство културе, па су сви посетиоци имали прво прилику да чују изврсно предавање, у сарадњи са Фотографским клубом Војводина и њеним оснивачем и председником Милованом Улићевићем, а затим су се сами опробали у фотографисању, развијању филмова и изради фотографија. Наредних месеци у музеју ће моћи да се види изложба слика насталих тога дана.

Кад запарадирају „чукундеда” и „прадеда”

Најстарији изложени експонат у Музеју „Жеравица” је парна машина која је произведена, једног четвртка, 28. фебруара 1884. године у Линколну (Енглеска) у фабрици „Рустон Проктор”. Она је тада продата за 105 ондашњих фунти и отпремљена у депо у Пешти, где је компанија имала своје продавце. Не постоје сачуване трговачке књиге о њеној даљој продаји, али је свој пут до Војводине пронашла негде између два светска рата. Одатле је у другој половини 1940-их година воловима одвучена у Шумадију, где је, негде између Шапца и Ваљева радила наредних 20-ак година. Чедомир је затекао потонулу у земљи, са осињаком у димњаку...

– Поносимо се тим експонатом, јер је у широј регији најстарија парна машина – каже Чедомир Жеравица. – Међутим, како је време пролазило, технологија је напредовала, а парна машина је била трома, спора и тешка, почели су да се производе трактори. Заслужна за увођење речи „трактор” као збирне именице за све вучне моторе, како су се до 1903. звали, заправо је компанија Харт-Пар из Ајове (САД). Њихов први такав мотор је произведен 1901. године и то под називом Број 1, а данас се чува у Смитсонијам музеју. Само 19 година касније у тој фабрици је направљен најстарији трактор у музеју и опет ширем региону, модел 15-30А, 13-ти сачувани у свету. Он је у Европу стигао бродом, а ми смо га пронашли у околини Оџака, у потпуно девастираном стању. У Немачкој, у приватној колекцији се налази исти тај модел, па сам уз доста потешкоћа добио делове који су недостајали, да бих направио реплике и комплетирао овај трактор.

Тренутно, у току је пројекат Сликарске колоније, отворен за појединце и групе свих узраста. Сав потребан материјал је обезбеђен, по пројекту подржаном од стране Министарства културе и Покрајинског секретаријата за културу. Преко 100 посетилаца до сада је своје ликовне утиске забележило кредом, бојицама и сликарским бојама, на зиду, папиру и платну.

Посебан куриозитет је што су најбројнији посетиоци музеја – деца. Њих на забаван и њима прилагођен начин у Музеју уче нечему новом, али их и креативним „домаћим задатком” награђују и на тај начин граде нову публику и остају с њом у контакту. Онда и не чуди што Музеј на годишњем нивоу посети око 7.500 малишана.

Леа Радловачки