NESVAKIDAŠNJI MUZEJ „ŽERAVICA” TOPONIM JE NOVOG MILOŠEVA Dva veka istorije pod istim krovom OD IGLE DO PARNIH MAŠINA

Muzej se trenutno prostire na površini od preko 3.000 kvadratnih metara, a tedenciju širenja ima od samog nastanka, odnosno od 1991. godine kada je prvi put otvoren za javnost. U toj namenski izgrađenoj hali bili su izloženi traktori s početka prošlog veka i nekoliko priključnih mašina. 

Danas, u auli objekta, posetioce dočekuju najstarija parna mašina iz 1884. godine i traktor iz 1920, ali tu se nalaze i postavke: oldtajmera, stacionarnih motora, vršalica, motocikala, bicikala... Na galeriji muzeja, u tematski napravljenim otvorenim „sobama” nalaze se brojni stari zanati, sa raznoraznim predmetima koji su nekad bili u upotrebi. Zanimljiva je doktorska ordinacija u kojoj se nalaze zubar, oftalmolog i hirurg, pošto je u stara vremena lekar opšte prakse bio sve to. Tu su saler, krojač, šeširdžija, sodar, bačvar, kolar, ćurčija, poslastičar, berber, izložbene prodavnice dečjih igračaka i mešovite robe, vagar... ali se mogu naći i brojne pisaće mašine, radio prijemnici, instrumenti (čak i klavijature Margite Magi Stefanović, članice benda „EKV”)...

– Muzej nije nastao ni slučajno ni namerno – kaže osnivač i vlasnik Čedomir Žeravica, prisećajući se početaka ove vrlo kompleksne i jedinstvene priče. – Moj deda Milorad je 1936. godine otvorio mašinbravarsku radionicu, a kako smo bili tada imućnija porodica prvi traktor u selu je bio naš. Međutim, u Drugom svetskom ratu odveden je u zarobljeništvo, nakon čega mu je država sve konfiskovala, jer se u to vreme uzimalo od onoga ko ima i davalo onome ko nema, da svi budu isti. Radionica je opstajala i u tim teškim vremenima. Godinama kasnije kada je moj otac Milivoj stasao, razvio i proširio posao, našao je fotografiju iz detinjstva, sa dedinim traktorom, na kojoj se on nalazio kao dečkić od pet-šest godina. Lepa sećanja na taj period su ga vukla da nabavi ponovo taj, davno tehnološko prevaziđeni, traktor. Sakupio je pare da kupi isti model koji je i pronašao, kod trgovca, u okolini Kragujevca, gde je zatekao nekoliko sličnih traktora iz tog doba, namenjenih prodaji u inostranstvo. Otac je tada rešio da u narednim godinama, koliko mu finansije budu dozvoljavale, sakupi 20-ak traktora koji su danas najstariji i najvredniji u kolekciji. Do poslednjeg dana se bavio njima i uspeo skoro sve da ih vrati u radno stanje. Premda ne znajući šta je kulturno nasleđe, on je tada postavio temelje našeg muzeja. U početku mi je sve to smetalo. Borio sam se da porodičnu radionicu, koju sam preuzeo unapredim novim mašinama i tehnologijama, a kupovina svakog „novog” traktora je za mene značila korak u nazad. Kasnije sam polako počeo da shvatam da to sve ima neku istorijsku vrednost i da kulturna dobra treba čuvati i sačuvati. Otac je preminuo pre izgradnje muzejske hale, nije dočekao da je vidi, ali je uspeo da me „zarazi” s tim starim i prevaziđenim stvarima i znanjima, pa sam nastavio i sakupio sve što sad možete da vidite. 

Privatna kolekcija Čedomira Žeravice je 2019. godine prerasla u ustanovu kulture, koju vodi, o kojoj se brine i organizuje obilaske i radionice „za male i velike” Ivana Zec, kustos muzeja.

Sam Muzej je po sebi dovoljno privlačan i zanimljiv, ali danas je došlo takvo vreme da je ljude potrebno dodatno motivisati da se izmeste iz svoje sredine i „skoknu” do Novog Miloševa i pogledaju nesvakidašnju postavku koja svim generacijama, bez izuzetka, može da bude privlačna. Tako je nastao i moto muzeja – Svi u muzej!

– Svake godine, druga subota u septembru rezervisana je za Dan Muzeja, koji smo nazvali „Zalazak u svitanju”. To je dan „otvorenih vrata”, a prvi je organizovan 2011. godine, uz vršidbu žita parnom mašinom i vršalicom i defileom traktora. Svake godine se trudimo da prezentujemo nešto novo i priredimo interaktivne radionice za posetioce. Ove godine u fokusu je bila analogna fotografija, jedan od projekata koji je podržalo Ministarstvo kulture, pa su svi posetioci imali prvo priliku da čuju izvrsno predavanje, u saradnji sa Fotografskim klubom Vojvodina i njenim osnivačem i predsednikom Milovanom Ulićevićem, a zatim su se sami oprobali u fotografisanju, razvijanju filmova i izradi fotografija. Narednih meseci u muzeju će moći da se vidi izložba slika nastalih toga dana.

Kad zaparadiraju „čukundeda” i „pradeda”

Najstariji izloženi eksponat u Muzeju „Žeravica” je parna mašina koja je proizvedena, jednog četvrtka, 28. februara 1884. godine u Linkolnu (Engleska) u fabrici „Ruston Proktor”. Ona je tada prodata za 105 ondašnjih funti i otpremljena u depo u Pešti, gde je kompanija imala svoje prodavce. Ne postoje sačuvane trgovačke knjige o njenoj daljoj prodaji, ali je svoj put do Vojvodine pronašla negde između dva svetska rata. Odatle je u drugoj polovini 1940-ih godina volovima odvučena u Šumadiju, gde je, negde između Šapca i Valjeva radila narednih 20-ak godina. Čedomir je zatekao potonulu u zemlji, sa osinjakom u dimnjaku...

– Ponosimo se tim eksponatom, jer je u široj regiji najstarija parna mašina – kaže Čedomir Žeravica. – Međutim, kako je vreme prolazilo, tehnologija je napredovala, a parna mašina je bila troma, spora i teška, počeli su da se proizvode traktori. Zaslužna za uvođenje reči „traktor” kao zbirne imenice za sve vučne motore, kako su se do 1903. zvali, zapravo je kompanija Hart-Par iz Ajove (SAD). Njihov prvi takav motor je proizveden 1901. godine i to pod nazivom Broj 1, a danas se čuva u Smitsonijam muzeju. Samo 19 godina kasnije u toj fabrici je napravljen najstariji traktor u muzeju i opet širem regionu, model 15-30A, 13-ti sačuvani u svetu. On je u Evropu stigao brodom, a mi smo ga pronašli u okolini Odžaka, u potpuno devastiranom stanju. U Nemačkoj, u privatnoj kolekciji se nalazi isti taj model, pa sam uz dosta poteškoća dobio delove koji su nedostajali, da bih napravio replike i kompletirao ovaj traktor.

Trenutno, u toku je projekat Slikarske kolonije, otvoren za pojedince i grupe svih uzrasta. Sav potreban materijal je obezbeđen, po projektu podržanom od strane Ministarstva kulture i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Preko 100 posetilaca do sada je svoje likovne utiske zabeležilo kredom, bojicama i slikarskim bojama, na zidu, papiru i platnu.

Poseban kuriozitet je što su najbrojniji posetioci muzeja – deca. Njih na zabavan i njima prilagođen način u Muzeju uče nečemu novom, ali ih i kreativnim „domaćim zadatkom” nagrađuju i na taj način grade novu publiku i ostaju s njom u kontaktu. Onda i ne čudi što Muzej na godišnjem nivou poseti oko 7.500 mališana.

Lea Radlovački