ЈАНОШИК - село са именом Робин Худа

Када сам из правца села Локве ушао у Јаношик, схватио сам да је тог дана кирбај, сеоска слава овог места у којем су од 681 становника према попису иза 2022. њих 580 или 85% Словаци, евангелици. Поред уредно окречене Словачке евангелистичке цркве почео је ред тезги за продају хране, играчака, гардеробе... 
У дворишту оближње Основне школе која носи име Томаша Гарига Масарика, првог председника Чехословачке, постављен је луна-парк са аутомобилићима за сударање и осталим занимацијама за најмлађе. Како је већ било време ручку, застао сам поред тезге на којој су мама и син, Роми из Дебељаче пекли пљескавице. Како смо прошлог лета били у Дебељачи и упознали многе мештане имали смо о чему да причамо док сам чекао да се пљеска испече, па тако сазнадох да је православни свештеник пребачен у другу парохију због везе са једном мештанком; Лаци Хорти из МКУД “Јожеф Атила” прошлог викенда је оженио сина а “Романови из Лењихове улице” код којих су снимани “Скупљачи перија” - добили су унука.

Пљеску сам појео седећи на постаменту споменика у славу партизанима преко пута Основне школе “Томаш Гарик Масарик”. Засладио сам се карамелама које сам купио од продавца кретоша и осталих посластица који су дошли из Кикинде.
Након последње тезге на кирбају налази се велика посуда са водом за напајање стоке која притиче из бунара.
Звонар ми је отворио Словачку евангелистичку цркву саграђену 1884, чисту и уредну као и све словачке цркве у Војводини... Четири главне улице у Јаношику носе имена Јанка Чмелика, Маршала Тита, Едварда Кардеља и 3. октобра, дана кад је село ослобођено у Другом светском рату.

Јаношик се први пут спомиње 1818. године по имену Шандорф, касније 1895. Сáндорфалва; 1910. Уј-Сáндорфалва; а од 1922. Словачки Александровац. 
Године 1819. ово насеље је основао гроф Филип Шандор, директор друштва закупаца, који је у погон ставило шалитрану у Алибунару, како би за своје предузеће имао радну снагу. Први колонисти били су католички Мађари, којима је подељено 700 ланаца земље. Године 1815. колонија је бројала 36 кућа. 1819. године нови закупац, Фрања Градл, додао је још 900 ланаца, од којих је 600 ланаца у пола уступљено мађарском становништву. Када је насеље страдало од поплаве, премештено је 1820—1822. године на више земљиште, где се данас налази. Током 1823. доселили су се Словаци из Њитре, којих је 1826. године било 229. 

Епидемија колере је 1836. десетковала становништво села а три године касније - 1839. доселиле су се 23 словачке породице из Хајдучице. Исте године су подигли и малу цркву, школу и парохијски дом. Када се 1841. раселила словачка католичка општина Брешће, на просторе Јаношика дошао је већи део католика са својим парохом. Шандорф је 1854. године бројао 560 становника и припадао је Алибунарској колонији. Од 28. августа до 26. септембра 1855. догодила се још једна епидемија колере. 1855-1856. подигнута је нова школа. Шездесетих година направљено је ново, засебно, католичко гробље, а 1869. и богомоља.

Место је претрпело поплаве 10. и 11. октобра 1869. и 1871, а касније и земљотрес који је разрушио 1877. општинску кућу, која је поново подигнута 1880. године. 1883-1884. подигнута је нова црква, јер је стара била трошна. Први артески бунар избушен је 1890, а 1902. назарени су подигли своју богомољу.

Многи Мађари и Словаци су напустили ово насеље и одселили се између 1895. и 1902. у Скореновац и Јерменовац, а 1918. почело је и значајно исељавање у Америку.
У Улици Јанка Чмелика високо изнад пута разапет је и банер са натписом “Фестивал кукуруза”. Фестивал је био 5. октобра, дан пре моје посете. Скренуо сам у двориште у којем је дан раније одржан фестивал. Поред различитих старовирских ручних круњача за кукуруз, казана са остацима кукурузне каше и “колиба” од кукурузовине, ту је и изложба посвећена историјату Јаношика. Обрађени су многи сегменти од спорта до туризма.

Власник куће каже да је дан раније било веома весело да се јело, пило и певало, имали су и посету једне школе из Београда...
Прича ми како је и њиховој цркви традиција да, и када није била веронауке у школама, недељом деца долазе на библијске часове. После сваке недељне мисе која је веома посећена, обичај је да се састају пријатељи и комшије, да попричају, уз традиционалне специјалитете.
“Дружимо се недељом после мисе кад је лепо време седимо ту напољу, слушамо словачку музику, може да се попије кафа, има и колача...”, каже Милошка Хрћан, председница удружења “Јаношичанка”.
Роберт Чобан