АЛЕКСАНДАР РОЖА ИЗ БАЧКОГ МОНОШТОРА ЧУВАР ЧАМЏИЈСКЕ ТРАДИЦИЈЕ Најдуговечније пловно превозно средство ХРАСТОВО ДРВО

Плодно земљиште и богате летине биле су основна тачка поласка ка остварењу тог јединственог циља, док су они који су одрастали и живот проводили поред бунтовних и варљивих река морали да науче како да савладају те водене масиве, да пливају, лове и рибаре. Поједин су пак имали друге вештине, те су успевали да савладају старе занате попут  израде чамаца од дрвета, или плетења рибарских мрежа, а који до данас нису баш остали популарни као ономад. 

Међутим, екипа „Дневника” је током својих путешествија набасала на традиционалисту, чамџију Александра Рожу из Бачког Моноштора, који је одмалена окружен дрветом и чамцима, наставио да баштини тај занат.

– Отац ми је био чамџија, па сам још као клинац, мало по мало „крао” тај занат. Ишли смо често на Аду и требао нам је чамац, па је тако ваљда једно повукло друго. Када смо се из Београда вратили овде, наставио сам озбиљније да се бавим њиховом израдом и ево до данас, када мало боље размислим, прође 13 година – казао је за „Дневник” Рожа. 

Први чамац склопио је сам у Београду, док је био на студијама шумарства, а до данас их је, каже, сигурно направио више од 400. На годишњем нивоу, успе да направи 20 до 30 чамаца.

– Нема ту неких већих изазова који се тичу технике. Највећи изазов је да на време направиш чамац, а муштерија да буде задовољна. Највише сам посвећен прављењу дунавских чамаца, такозваних „апатинаца”. Они су од четири до шест метара дужине. Не може баш за један дан посао да се заврши. Понекад дрво неће да „слуша”, некада посао зависи и од расположења, а треба ту и припрема да се одради, која подразумева хобловање и окрајчивање даске, затим је потребно искројити дно, а припремају се и ребра. Након тога иде спајање чамца. Има ту још детаља око палубе, крме и патоса, односно „трепне”. Најтеже  је урадити ребра чамца, јер од њих све остало зависи, па ако су она добро урађена, онда сам направио и чамац. То ми је можда и намрскији део. Као ударање темеља. Споља се ставља заштита од катрана, а изнутра иде ланено уље или сандолин. У просеку је потребно око недељу дана да се направи дрвени чамац – објашњава нам Александар. 

Правио је он, осим дунавских примерака, и друге, као што су чамци са једним шпицем напред, или пак са шпицевима на оба краја, који је чак специфичан за Бачки Моноштор. Они су популарнији под називом „чикла”, а раније су се користили за пробијање кроз трксе и шуме, кроз мочварна подручја са изливеним Дунавом, док још нису постојали канали. 

– Храстово дрво је основа и од њега се праве ребра, а као даске за корито може свашта да се користи, од врбе и тополе преко јеловине, мада је храст најбољи и најдуговечнији. Воле људи и црвену врбу, зато што је лако и дуговечно дрво, али је све теже доћи до ње. Стара шума се посекла, па и нема неких квалитетних трупаца. До квалитетнијег дрвета је иначе све теже доћи – пожалио нам се чамџија. 

Интересовало нас је, између осталог, и да ли успе нешто да прода од тога што створи, а Рожа нам одговара да је потражња много већа, него што он уопште стиже да их направи. Дрвене чамце много воле стари аласи, јер не праве буку и не раде на промену температуре као метални, који тако плаше рибу.

– Носили смо поруџбине у Мађарску, а долазили су људи из Хрватске и БиХ. Ишао сам и у Црну Гору на језеро испод Проклетија, да тамо на лицу места направим чамац. Овај посао је леп, ако га заиста радиш из срца, али треба имати и времена. Поред овога радим још два посла, и зна некада бити напето, али на крају се све некако посложи и буде како треба – поручује један од ретких чамџија који наставља у овом модерном времену да баштини традицију дугу ко зна колико векова. 

С обзиром на то да уз чамце увек, као обавезна опрема иду весла, сваки Александров чамац их има. А цене варирају од 400 до 1.000 евра, у зависности од употребљеног материјала, па самим тим и дужине чамца. Рожа каже да, примера ради, ако је у питању заштићен храстов чамац од шест метара, он кошта 1.000 евра. 

Ивана Бакмаз

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина prеss, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.