ALEKSANDAR ROŽA IZ BAČKOG MONOŠTORA ČUVAR ČAMDŽIJSKE TRADICIJE Najdugovečnije plovno prevozno sredstvo HRASTOVO DRVO
Ako smo išta naučili kroz istoriju naroda, to je činjenica da su se u prastara vremena uglavnom stanovnici nastanjivali u blizini moćnih reka, jer su i tada shvatali da će im one obezbediti opstanak na Zemlji.
Plodno zemljište i bogate letine bile su osnovna tačka polaska ka ostvarenju tog jedinstvenog cilja, dok su oni koji su odrastali i život provodili pored buntovnih i varljivih reka morali da nauče kako da savladaju te vodene masive, da plivaju, love i ribare. Pojedin su pak imali druge veštine, te su uspevali da savladaju stare zanate poput izrade čamaca od drveta, ili pletenja ribarskih mreža, a koji do danas nisu baš ostali popularni kao onomad.
Međutim, ekipa „Dnevnika” je tokom svojih putešestvija nabasala na tradicionalistu, čamdžiju Aleksandra Rožu iz Bačkog Monoštora, koji je odmalena okružen drvetom i čamcima, nastavio da baštini taj zanat.
– Otac mi je bio čamdžija, pa sam još kao klinac, malo po malo „krao” taj zanat. Išli smo često na Adu i trebao nam je čamac, pa je tako valjda jedno povuklo drugo. Kada smo se iz Beograda vratili ovde, nastavio sam ozbiljnije da se bavim njihovom izradom i evo do danas, kada malo bolje razmislim, prođe 13 godina – kazao je za „Dnevnik” Roža.
Prvi čamac sklopio je sam u Beogradu, dok je bio na studijama šumarstva, a do danas ih je, kaže, sigurno napravio više od 400. Na godišnjem nivou, uspe da napravi 20 do 30 čamaca.
– Nema tu nekih većih izazova koji se tiču tehnike. Najveći izazov je da na vreme napraviš čamac, a mušterija da bude zadovoljna. Najviše sam posvećen pravljenju dunavskih čamaca, takozvanih „apatinaca”. Oni su od četiri do šest metara dužine. Ne može baš za jedan dan posao da se završi. Ponekad drvo neće da „sluša”, nekada posao zavisi i od raspoloženja, a treba tu i priprema da se odradi, koja podrazumeva hoblovanje i okrajčivanje daske, zatim je potrebno iskrojiti dno, a pripremaju se i rebra. Nakon toga ide spajanje čamca. Ima tu još detalja oko palube, krme i patosa, odnosno „trepne”. Najteže je uraditi rebra čamca, jer od njih sve ostalo zavisi, pa ako su ona dobro urađena, onda sam napravio i čamac. To mi je možda i namrskiji deo. Kao udaranje temelja. Spolja se stavlja zaštita od katrana, a iznutra ide laneno ulje ili sandolin. U proseku je potrebno oko nedelju dana da se napravi drveni čamac – objašnjava nam Aleksandar.
Pravio je on, osim dunavskih primeraka, i druge, kao što su čamci sa jednim špicem napred, ili pak sa špicevima na oba kraja, koji je čak specifičan za Bački Monoštor. Oni su popularniji pod nazivom „čikla”, a ranije su se koristili za probijanje kroz trkse i šume, kroz močvarna područja sa izlivenim Dunavom, dok još nisu postojali kanali.
– Hrastovo drvo je osnova i od njega se prave rebra, a kao daske za korito može svašta da se koristi, od vrbe i topole preko jelovine, mada je hrast najbolji i najdugovečniji. Vole ljudi i crvenu vrbu, zato što je lako i dugovečno drvo, ali je sve teže doći do nje. Stara šuma se posekla, pa i nema nekih kvalitetnih trupaca. Do kvalitetnijeg drveta je inače sve teže doći – požalio nam se čamdžija.
Interesovalo nas je, između ostalog, i da li uspe nešto da proda od toga što stvori, a Roža nam odgovara da je potražnja mnogo veća, nego što on uopšte stiže da ih napravi. Drvene čamce mnogo vole stari alasi, jer ne prave buku i ne rade na promenu temperature kao metalni, koji tako plaše ribu.
– Nosili smo porudžbine u Mađarsku, a dolazili su ljudi iz Hrvatske i BiH. Išao sam i u Crnu Goru na jezero ispod Prokletija, da tamo na licu mesta napravim čamac. Ovaj posao je lep, ako ga zaista radiš iz srca, ali treba imati i vremena. Pored ovoga radim još dva posla, i zna nekada biti napeto, ali na kraju se sve nekako posloži i bude kako treba – poručuje jedan od retkih čamdžija koji nastavlja u ovom modernom vremenu da baštini tradiciju dugu ko zna koliko vekova.
S obzirom na to da uz čamce uvek, kao obavezna oprema idu vesla, svaki Aleksandrov čamac ih ima. A cene variraju od 400 do 1.000 evra, u zavisnosti od upotrebljenog materijala, pa samim tim i dužine čamca. Roža kaže da, primera radi, ako je u pitanju zaštićen hrastov čamac od šest metara, on košta 1.000 evra.
Ivana Bakmaz
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina press, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
