Авантура од Тикваре до Ђердапа

Реч је о спортским, односно рекреативним риболовцима који се другу годину упуштају у авантуру и пластичним чамцима са моторима од 20 до 25 коњских снага крећу на пут реком од десетак дана.

 "Вероватно сам најискуснији у путовању водом од Бачке Паланке до Ђердапа", каже Војо Мандић, средњих година, а на води са пецаљкама је од пете, шесте године, као и његов брат Горан, који је надавно ухватио сома од 35 килограма. Он каже да су пре пута одржали састанак, поделили задужења, проверили чамце, моторе, опрему, здравствено стање.

Цела експедиција има много изазова, опасности и тражи трезвеност и одговорност сваког учесника.

"Крајњи циљ нам је Голубиње, а тамо имамо смештај неколико дана. Посебно сам нагласио потребе у погледу безбедности и здравља учесника. У чамцу мора бити прва помоћ, појас за спасавање, морају се поштовати правила пловидбе...", каже Мандић. Од пет чамаца који ће изаћи из заливног језера Тиквара на Дунав и кренути пут Ђердапа у три чамца ће бити по два члана посаде, а у два чамца само по један. Тројица чланова експедиције ће путничким аутомобилом пратити експедицију, обезбедити снабдевање идочекати „дунавске морнаре“ у Голубињу.

"Просечна дубина Дунава од Бездана до Београда креће се од пет до осам метара, осим оних делова где постоје рупе, или где су копани канали", каже Војо Мандић, најискуснији од паланачких речних вукова, који је до сада десет пута пловио овом рутом.

Према његовим речима, гледано по географској карти и по искуству у једном правцу водом треба прећи 330 километара, али они знају да је то по равној линији, а суштински сви рачунају на око 400 километара у једном правцу, с тим што ће бити много теже када се буду враћали, јер тада ће ићи узводно.

"Услови за пецање код нас и тамо су драстично различити, јер кад нас је све много плиће, а замислите када пецате на дубини од десет, па и до 50 метара", каже Мандић.

У екипи су се и ове године нашли успешни привредници, адвокати, радници, трговци, мајстори лимарије и фарбарије, а све их је окупила страст према реци и пецању. Најстарији су, близу осме деценије, Слободан Буквић Бобан и Слободан Бата Раденковић, који ће кажу, пецати и белу рибу, јер треба нешто и јести.  Пензионисани професор Раденковић, а ово му је први пут да креће у експедицију, каже да ће пецати само деверике, јер не верује у велике улове.

Чувени Станко Марјанац, иначе по традицији задужен за логистику, односно кухињу, нема пуно поверења у пецарошке квалитете својих другара на непознатим водама.

"Биће вероватно рибе у Голубињу, где ће нам бити база, ако је ухвате или ако дају паре да је купимо", шеретски констатује Марјанац и додаје да је сигуран да ће бити пасуља са буткицама, јунећег и пилећег паприкаша, можда шкембића, свињског врата на роштиљу сигурно, окретаће се нешто на ражњу, а колеге ће се свађати да ли ће бити прасе, или јагње, а ја ћу предлажити оба.

Томо Бакмаз, један од иницијатора ове идеје, каже да ће конвој чамаца проћи испод осам мостова. Прво испод Петроварадинског, одмориће се код Бешке, па у Земуну код Гародша натанковати гориво. Следеће стајалиште је Гроцка... а договор је да за „Дневник“ сваки дан извештавају о својим авантурама и шаљу слике о капиталним уловима.

М. Суџум