„Мој шешир” породични стари занат Чокањева из Зрењанина

где ће представити свој богат асортиман шешира и капа. Чокањеви су међу реткима који су остали у захтевном послу ручне израде шешира. У „близини” има још један такав занатлија у Бачком Петровцу, али са ужим асортиманом, док „Мој шешир” нуди баш разнолик избор типских и уникатних модела.



- Правимо разне шешире, мушке али и женске, од зечије длаке, па вуне и сламе, углавном све од природних материјала и искључиво ручне израде. Није то лак посао, захтева много пажње и труда, али не жалимо се, ни ми ни муштерије - прича Жељко.

Он вуну и зечију длаку купује као полупроизвод, такозвани туљак, а онда се то у породичној радњи ручно обликује и калупира. Чокањеви углавном праве типске шешире, али су спремни и за специјалне поруџбине.

  - Од нас узимају робу радње из Београда, Новог Сада, па Краљева, Смедерева и других места. Имамо и сталне муштерије, које дођу код нас у радњу, или имају посебну наруyбину. Традиционално, старији људи у Војводини воле шешир са малим ободом, за фијакеристе се раде везени, а млади све чешће купују неке модерније моделе. Правимо и цилиндре и полуцилиндре за позоришта и филм – прича Жељко Чокањев.



У његовој радњи се израђују и капе, а камилавке за свештенике одавно иду на Цетиње, у Хиландар, Ковиљ и друге српске манастире. Шешире које су радили Чокањеви носе и многе познате личности, међу њима и Раде Шербеyија и Звонко Богдан. А на популаризацији модела за жене све чешће се укључује и млађи члан породице, ћерка Нина, иначе студенткиња, која волонтерски и веома успешно обавља посао манекена за шешире.

Радња „Мој шешир” добила је и сертификат старих заната, својеврсно уверење да су сви артикли са тим жигом ручно прављени, и од природног материјала.



Ж. Балабан