(ФОТО/ВИДЕО) ШТА СЕ ЗАИСТА ДЕСИЛО ТОКОМ НАЈВЕЋЕ АВИОНСКЕ НЕСРЕЋЕ У ЈУЖНОЈ КОРЕЈИ Нови снимци открили страшне детаље!

На основу снимака и тврдњи очевидаца може се претпоставити да је главни узрок несреће Боинга 737-800 на аеродрому Муан у Јужној Кореји превелика брзина приземљења као последица отказивања више авионских система након удара јата птица у један или оба мотора, рекао је за Jutarnji.hr Тончи Пеовић, стални судски вештак за авионске несреће.

На основу снимака Пеовић процењује да је брзина приземљења авиона била близу 300 чворова, а стандардна брзина је између 120 и 140 чворова. Пеовић истиче да своје процене догађаја износи на темељу објављених снимака и изјава очевидаца.

Према његовим речима, авион је био у процедури слетања, а стајни трап и, највероватније, флапсови‘ били су извучени када је дошло до удара птица у у десни мотор авиона, што се види на једном од снимака. Пилот тада контролном торњу јавља да је дошло до удара птица. 

Након тога губи се сигнал АДС-Б који показује локацију авиона те се његова даљја путања не бележи на софтверима који бележе локацију.

Пеовић истиче да је пилот након пријаве ванредне ситуације кренуо у стандардну процедуру неуспешног прилаза и продужавања у смеру писте с пењањем те истовременим увлачењем флапсова и стајног трапа како би повећао брзину авиона и што пре постигао висину за поновни прилаз.

Такође наводи да је на снимцима видљиво да је пилот успео да подигне авион само за неколико стотина стопа, што није довољно за постизање потребне висине.

- То указује на могућност да је дошло до тешког оштећења оба мотора - каже Пеовић који сматра да би авион успешно слетео да је један мотор радио.

Према његовим речима, пилот тада ради заокрет од 180 степени, што је потпуно необичан маневар, како би покушао слетјети из другог смера.

Ипак, према свему судећи, више није имао довољно времена те пилот или усред панике или због квара хидраулике није електронским путем успео да извуче стајни трап и закрилца како би смањио брзину авиона.

Пилот може и ручно да извуче стајни трап, али се мора подићи из своје столице, отворити поклопац у поду кабине и повући три ручице за извлачење стајног трапа. Но, у том тренутку за то више није било времена.

Пеовић наглашава како слетање на "трбух" авиона када се не извуче стајни трап у данашњем цивилном ваздухопловству није неуобичајено и често прође без икаквих тежих последица.

Ипак, у овом случају су пресудиле превелика брзина при слетању, релативно кратка писта од 2400 метара те ограда око зрачне луке од бетонских блокова с бодљикавом жицом на врху.

Према свему судећи, авион је при клизању прво ударио у стубове навигацијске опреме, а потом у тај зид и запалио се.

Постављање таквог зида око писте није уобичајено на аеродромима.

Пеовић је свестан да ће ова његова анализа наићи на критике оних који сматрају да се за закључке мора чекати завршетак службене истраге, али сматра да у 21. веку, кад свако у џепу има квалитетну видеокамеру или фотоапарат и кад се у судству не чека пресуда него се о људима закључује темељем истраге, те примедбе немају смисла, него је управо супротно - треба покушати сазнати што се догодило, не доводећи у питање службену истрагу која траје месецима, па и годинама.

Аеродроми се од птица боре на разне начине: уклањањем одлагалишта смећа и хранилишта у близини писта, соколима, плинским топовима, петардама које детонирају у ваздуху и псима који траже птице које се од сокола скривају на тлу.