(FOTO/VIDEO) ŠTA SE ZAISTA DESILO TOKOM NAJVEĆE AVIONSKE NESREĆE U JUŽNOJ KOREJI Novi snimci otkrili strašne detalje!

Na osnovu snimaka i tvrdnji očevidaca može se pretpostaviti da je glavni uzrok nesreće Boinga 737-800 na aerodromu Muan u Južnoj Koreji prevelika brzina prizemljenja kao posledica otkazivanja više avionskih sistema nakon udara jata ptica u jedan ili oba motora, rekao je za Jutarnji.hr Tonči Peović, stalni sudski veštak za avionske nesreće.

Na osnovu snimaka Peović procenjuje da je brzina prizemljenja aviona bila blizu 300 čvorova, a standardna brzina je između 120 i 140 čvorova. Peović ističe da svoje procene događaja iznosi na temelju objavljenih snimaka i izjava očevidaca.

Prema njegovim rečima, avion je bio u proceduri sletanja, a stajni trap i, najverovatnije, flapsovi‘ bili su izvučeni kada je došlo do udara ptica u u desni motor aviona, što se vidi na jednom od snimaka. Pilot tada kontrolnom tornju javlja da je došlo do udara ptica. 

Nakon toga gubi se signal ADS-B koji pokazuje lokaciju aviona te se njegova daljja putanja ne beleži na softverima koji beleže lokaciju.

Peović ističe da je pilot nakon prijave vanredne situacije krenuo u standardnu proceduru neuspešnog prilaza i produžavanja u smeru piste s penjanjem te istovremenim uvlačenjem flapsova i stajnog trapa kako bi povećao brzinu aviona i što pre postigao visinu za ponovni prilaz.

Takođe navodi da je na snimcima vidljivo da je pilot uspeo da podigne avion samo za nekoliko stotina stopa, što nije dovoljno za postizanje potrebne visine.

- To ukazuje na mogućnost da je došlo do teškog oštećenja oba motora - kaže Peović koji smatra da bi avion uspešno sleteo da je jedan motor radio.

Prema njegovim rečima, pilot tada radi zaokret od 180 stepeni, što je potpuno neobičan manevar, kako bi pokušao sletjeti iz drugog smera.

Ipak, prema svemu sudeći, više nije imao dovoljno vremena te pilot ili usred panike ili zbog kvara hidraulike nije elektronskim putem uspeo da izvuče stajni trap i zakrilca kako bi smanjio brzinu aviona.

Pilot može i ručno da izvuče stajni trap, ali se mora podići iz svoje stolice, otvoriti poklopac u podu kabine i povući tri ručice za izvlačenje stajnog trapa. No, u tom trenutku za to više nije bilo vremena.

Peović naglašava kako sletanje na "trbuh" aviona kada se ne izvuče stajni trap u današnjem civilnom vazduhoplovstvu nije neuobičajeno i često prođe bez ikakvih težih posledica.

Ipak, u ovom slučaju su presudile prevelika brzina pri sletanju, relativno kratka pista od 2400 metara te ograda oko zračne luke od betonskih blokova s bodljikavom žicom na vrhu.

Prema svemu sudeći, avion je pri klizanju prvo udario u stubove navigacijske opreme, a potom u taj zid i zapalio se.

Postavljanje takvog zida oko piste nije uobičajeno na aerodromima.

Peović je svestan da će ova njegova analiza naići na kritike onih koji smatraju da se za zaključke mora čekati završetak službene istrage, ali smatra da u 21. veku, kad svako u džepu ima kvalitetnu videokameru ili fotoaparat i kad se u sudstvu ne čeka presuda nego se o ljudima zaključuje temeljem istrage, te primedbe nemaju smisla, nego je upravo suprotno - treba pokušati saznati što se dogodilo, ne dovodeći u pitanje službenu istragu koja traje mesecima, pa i godinama.

Aerodromi se od ptica bore na razne načine: uklanjanjem odlagališta smeća i hranilišta u blizini pista, sokolima, plinskim topovima, petardama koje detoniraju u vazduhu i psima koji traže ptice koje se od sokola skrivaju na tlu.