Вучевићево и Ђурићево разрешење траже политичари који су криминализовали политику и претворили је у безакоње

Пише: Милорад Бојовић

Можда би то и била вест да Вучевићево и Ђурићево разрешење не захтевају људи који се, доказано, боре за приватни интерес, и лични просперитет. Да грађани с индигнацијом не игноришу њихове протесте, блокаде и перформансе. Да међу њима није Борислав Новаковић, ком је суђено за нестанак целог булевара и 4,5 милиона евра из буџета града, и који је затворску казну избегао уз помоћ правних вратоломија, а не због недостатка кривице. 

Можда би то била вест да међу њима нису и политичари који су 16 година подржавали корупциону хоботницу која је из покрајинског буџета испумпала више од 67 милијарди динара. Да међу њима нису људи који су затворили све новосадске и српске фабрике. Који су на улици, без егзистенције, оставили више од 800.000 људи! Да о закону не причају људи који су у политику увели безакоње. 

Док је привреда нестајала, криминал је цветао. Имали су пет мафијашких кланова. Сваког дана киднаповане људе. Убиства на сваком кораку, наочиглед пролазника. Према наводима из књига страних амбасадора, бивших полицијских инспектора и службеника БИА-а, на журке "земунског клана" ишли су чешће него у позориште. У време кад Ненад Опачић помаже Замунском клану у шверцу дроге, убиствима, отмицама и изнудама, и припреми и извршењу атентата на Зорана Ђинђића, ишли су код њега на славља и забаве. Ђура Мутави је 2003. сведочио да су судије, тужиоци, и начелници полиције именовани по налогу мафије, а да је сваки грам дроге заплењен у договору с мафијашким босовима. 

Прегледао сам новинску архиву из 2001. године. Нико није тражио оставку градске власти када је Душан Маријанац у Футогу масакрирао сопствену породицу, а интервенција полиције каснила више од шест сати. Шта је урадило њихово правосуђе? Одбацило је кривичну пријаву против МУП-а! Нико није поднео оставку. Нико није изјавио саучешће. Нико није био на сахрани. Као што нико није био на сахрани војника убијених на Точидеру. 

Нити војника погинулих на Пасуљанским ливадама. Шта је урадило њихово правосуђе кад су поднете кривичне пријаве против полицијских и градских инспектора због случаја Контраст 2012. године, кад је због лоше противпожарне контроле страдало шест младих људи? Одбацило их је као неосноване. Ко је завршио у затвору? Ко је поднео оставку? Нико! 

Зато су реформисали правосуђе. Да би избегли сопствени прогон, и да би, кад год им то одговара, могли да тврде како правосуђе омета правду. Ако није тако, како Бојан Пајтић може да има записник о гласању судског већа иако је то строго забрањено законом? Ако није тако зашто тврде да истражно саслушавање више од 70 особа не води утврђивању кривице за трагедију на Железничкој станици?

Наведени примери отклањају све сумње и нуде недвосмислене доказе за то јесу ли настојања опозиције посвећена срећи и благостању грађана, или њиховој личној промоцији? Је ли у питању злоупотреба трагедије и покушај остваривања себичне политичке користи? Њихова прошлост је несумњиви сведок њихових намера. Они не траже кривце за трагедију, они преко несреће покушавају да остваре оно што не могу на изборима. 

Аутор је новинар и публициста