ПОРОДИЦЕ ЖРТАВА УРОША БЛАЖИЋА НАЈАВЉУЈУ КРВНУ ОСВЕТУ: Око за око, док се семе не затре

Породице жртава најавиле су крвну освету, тако је прича о овом, у Србији изумрлом обичају, поново отворена.

Да ли крвна освета постоји у Србији?
 

Иако се чини да је крвна освета деценијама иза нас, адвокат Савић тврди да у нашој земљи још увек постоје такви случајеви.
 

До неких других случајева који су се догодили у већим срединама, постоји у целом региону и тачно је да господин Дарко Даровец, један словеначки стручњак који је написао студију о миру и вредностима у крвној освети, потенцира да та крвна освета све време живи. Постоји његово истраживање и та студија на четиристо страна то и показује. Међутим, он има и посебан поглед на ту крвну освету који је доста у неким ситуацијама проблематичан јер он тврди да крвна освета као правни институт и систем доводи до чувања мира у заједници, до исправљања неправди и да је држава та која је преузела на себе улогу осветника и крвне освете развијајући свој репресивнији апарат. У принципу, држава се савремено бори против крвне освете, крвна освета јесте реликт тог обичајног права. У Црној Гори је већ 798. године Свети Петар Цетински донео тај закон којим се смртном казном кажњава крвна освета, потом је то урадио и Данило Петровић 855. године у Даниловом закону. У Србији се крвна освета већ дуго година кажњава врло жестоко и прописане су велике казне, значи држава се бори против крвне освете. Међутим, много је примера да има и у Србији и у Македонији, у Црној Гори и Албанији, али и на Сицилији и у Црној Гори, сада и у Србији имамо и сукобе два клана шкаљарског и кавачког и многобројна убиства која су извршена, десетине мртвих у само неколико породица, казао је у емисији "Блиц уживо" приватни детектив Браца Здравковић.
 

Разлика између крвне освете и убиства
 

Крвна освета са елементима вендете која је почела на Сицилији и та крвна освета мафијашка има битне разлике у односу на ону традиционалну крвну освету у Црној Гори која је фактички била витешка и која је била питања части и где нико није убијао ни заседама, ни у кревету, ни у кућама јер се поштовала и кућа убице крвника, али и кућа онога који је био жалошћен јер је морао да свима пружи гостопримство и није било убистава и заседа, готово да је то рађено на један начин који је доводио у питање опстанак извршиоца крвне освете. Њега одреди породица или братство или племе да изврши крвну освету и он чека да изврши крвну освету. Ако онај ко га убија изађе из куће, он га сачека, изађе испред њега, погледа га у лице, представи се, каже му: "Ја сам тај и тај, ти си то и то учинио. Убио си неког мог саплеменика, члана фамилије или си обешчастио неку жену" и онда каже: "Зато те убијам." А ово што раде мафијаши то је оно бескрупулозно убиство, то су и с помоћи експлозива, разних других убитачних направа, калашњикова, на разне начине снајпера видимо. У тим мафијашким борбама, крвна освета се претворила у најбруталнија убиства, објаснио је за Блиц адвокат Предраг Савић.

Здравковић каже да се нада да породице жртава из Дубоне и Малог Орашја неће стварно извршити крвну освету.
 

Ја се надам да до тога неће доћи, зато што сматрам да смо ми ипак правна држава и од 1804. године, када по мени почиње, у ствари, српска државност, савремена српска државност, комплетни совјет, односно под вођством Карађорђа, донео је строге законе о уништавању крвне освете на простору тадашње Србије, односно Београдског пашалука, али то је тадашња Србија. И то је успео да уради, тако што је обесио и рођеног брата због непослушности. А крвна освета се кажњавала не само над оним који је извршио, него се комплетно братство расељавало. Значи уништавало се комплетно братство и онда је совјет донео да се презиме мења у другом колену у Србији.

"За Блажића вратити смртну казну"
 

Мени се чини да они реагују управо онако како се и треба очекивати од породица које су, уништене у смислу њиховог наследства. Значи, ова жена је изгубила ћерку и сина, то је нешто најстрашније. А да ми заправо и немамо прави одговор шта је заправо мотив, односно повод што је овај монструм урадио. Ја нисам за смањење кривичне одговорности за малолетна лица у смислу са 14 на 12 из одређених разлога, то сам x пута објашњавао, али сам за повећање одговорности за млађа пунолетна лица и сматрам да свако лице које је напунило 18 година треба кривично да одговара, а за овако нешто што је урадио Урош Блажић потребно је и вратити смртну казну у земљи Србији. Тамо где страда три и више особа, то је масакр, каже Здравковић и додаје:
„Он је млађи починилац који не може да буде осуђен на већу казну од 20 година, не може да му се изрекне доживотна казна. Значи, то је оно правило које вреди неколико векова у кривичном законодавству Европском“.
Савић истиче да блага и ниска казна допринос томе да неке породице жртава говоре о крвној освети.
 

Да, и то иде у прилог свим онима који подржавају "Крвна освета као правни систем очувања мира у заједници". И он тврди тамо где држава не може да одради ваљано посао, где је раскорак између законитости, правде и правичности, и где починилац кривичног дела може да изађе после неколико година одлежаног затвора и да понови своје кривично дело, ту се поново прича о крвној освети. Овај пример Блажића је управо нешто што можемо да пронађемо готово у интенцијама професора Даровеца, кроз целу његову студију. То је редак случај када су закон и правичност у раскораку, јер једно обично друго подразумевају. Е сад, ми смо имали много случајева сличних који су и завршили крвном осветом и у нашој судској пракси имамо таквих случајева, али имамо и у светској, каже Савић.
 

Родитеље који прете крвном осветом могу чак и бити кривично гоњени, наводи Савић.
 

Али они могу кривично да одговарају, могли би вероватно у једном тренутку, председавајући судског већа изрећи неку казну због непоштовања реда и судске дисциплине новчано, могли би у крајњој ситуацији да одговарају за кривична дела, угрожавања сигурности. Међутим, санкционисати те људе, то би био највећи грех на свету. И немам представу ко би могао да има снаге против таквих људи поднети кривичну пријаву. Просто, такав човек у Србији не постоји. Тај човек мора да буде и без срца и без душе и толико велики легалиста да негде пронађе неку, да како кажем, народску кваку, па да гони те људе, истиче Савић.