УСКРШЊА ПОСЛАНИЦА КАРДИНАЛА БЕОГРАДСКЕ НАДБИСКУПИЈЕ МОНСИЊОРА ЛАДИСЛАВА НЕМЕТА Исус нам је показао да добром вољом и истрајношћу можемо увек градити боље друштво, црквену заједницу, живот за све нас
Ове године све кршћанске заједнице славе Ускрс истог датума.
Последњи пут то се догодило пре 24 године, тачније 2001. С правом се питају верници: зашто је то тако да се сваке године помера датум прославе најважније светковине наше вере? Зашто се кршћанске заједнице не знају договорити око јединственог датума за тако велику светковину?
Пуно се разлога може наћи за тумачење овог стања ствари, зашто се не слави заједно овај дан, или зашто се не слави Ускрс истог датума сваке године, а напосе како то да се датуми код Источних кршћана и Западних кршћана пуно пута не подударају. Већина ових разлога су данас за нас неразумљива образложења, која – руку на срце – хвала Богу, не утичу на садржај верске истине, на срж ове светковине.
Као што сам већ напоменуо, ове године сви кршћани светкују Ускрс истог датума што је од суштинског значаја, а посебно стога што управо ове године, славимо 1700. годишњицу Ницејског (Никејског) сабора, првог екуменског или васељенског сабора кршћанске Цркве, чије одлуке и дан-данас представљају темељ скоро свих кршћанских заједница. Тај сабор је, поред осталог, донео одлуку о јединственом датуму слављења Ускрса, али током историје дошло је до разилажења између западног и источног рачунања времена у црквеним круговима, а кроз векове овај јаз је продубљен још неким људским полу истинама.
Заједничка прослава би била могућа кад бисмо се договорили око једног, јединственог датума, који би се понављао сваке године, истог дана у календару. Свети Отац Фрањо је следећи предлоге папа Павла VI, Ивана Павла II, Бенедикта XVI пуно пута наглашавао да је Католичка црква спремна прихватити сваки заједнички датум за прославу Ускрса, јер важност ове светковине није у датуму, него у њезином садржају.
Борба у срцу сваког од нас
Католичка црква вековима налаже да: „Борба за правду и суделовање у преображају света у потпуности нам се указују као саставни део проповедања Еванђеља, тј. послања Цркве за откуп човечанства и његово ослобођење од сваке потлачености.“ Ова борба међутим не води се ни оружјем, ни дроновима, нити компјутерским вирусима или средствима масовног застрашивања или дезинформацијом. Ова је борба у самом центру човека, у срцу сваког од нас.
Ова борба се у кршћанској традицији зове обраћење. Оно заиста значи “окренути се у другом смеру“, „променити мишљење“, „усмерити се натраг“ или „повратити се“. Обраћење је главни задатак свих кршћана, и то увек наново, са потпуним предањем, пожртвовано. У време, када од 2021. године, у Католичкој Цркви славимо синодални процес, који усмерава према већем учешћу свих кршћана у животу Цркве и друштва у којем живимо, обраћење постаје главни задатак свих нас. Сви ми морамо преиспитати своје деловање, своје мисли, свој начин говора. Морамо се упитати да ли својим речима, наступом у јавности, у нашим породицама и на радним местима ширимо мир и љубав ускрслог Господина Исуса, или можда раздор, лаж и превару те у том смислу, историјски гледано, доприносимо физичкој смрти Исуса.
Наши греси такорећи поново разапињу Исуса на криж. Велики руски писац Достојевски величанствено описује људску нарав у књизи Браћа Карамазови, показујући да бисмо ми људи били способни поново осудити и убити Исуса ако би се он појавио још једанпут међу нама. То је наша људска нарав, али Бог је човека замислио другачијим: Исус Бого-човек својим ускрснућем показао је да људска нарав може да се бори без насиља за добро свих нас и да добро на крају увек побеђује, добро а не грех и смрт.
Код апостола Ивана (Јована) налазимо текст: „И увечер тога истог дана, првог у недељи, док су ученици у страху од Жидова били затворили врата, дође Исус, стане у средину и рече им: ‘Мир вама!’ То рекавши, показа им своје руке и бок. И обрадоваше се ученици видјевши Господина.“ Овај текст нам јасно говори да је ускрснуће Исуса Криста тако велик догађај, тајновит свакако, да га не може ограничити време нити простор. Ускрснуће, једанпут реализовано, остаје заувек с нама. Не спутава га неки конкретан датум, јер датум прославе је важан само за нас, људе, да се побожно сетимо чудесних дела Бога нашега, да утонемо лично у дубину ове велике тајне. Без сећања и славља Ускрса ми бисмо били само обична интересна група, невладина организација, светска корпорација.
Једанпут Ускрс, увек ускрс. Ускрс је од тада стварност присутна свугде где се људи воле и практикују љубав једни према другима. Ускрс је тамо где се и у тами греха и слабости јавља трачак наде, оптимизма и снаге за промене. Ускрс је видљив у напорима сваког друштва да створи услове праведног саживота где ће се поштовати достојанство сваке особе, темељна права сваког човека, што све извире из чињенице да је Исус Крист умро и ускрснуо за сваког човека и цели створени универзум.
Као што сам већ напоменуо, ове године славимо 1700. годишњицу Ницејског (Никејског), првог екуменског или васељенског сабора. Која духовна снага је била онда у саборским оцима, њих преко три стотина, када су после неколико недеља жестоких расправа успели да дођу до заједничког веровања, које и данас исповедамо у свим већим кршћанским црквама. Деловање и успех тих саборских учесника нека нам пример како бисмо и ми били спремни да више разговарамо, водимо дијалог, него да једни друге блатимо, прогласимо непријатељима, само зато да бисмо на крају ми испали бољи, савршенији, ближи Богу.
Исус нам је показао да добром вољом и истрајношћу можемо увек градити боље друштво, бољу црквену заједницу, бољи живот за све нас.