СВОЈЕ ПУНОЛЕТСТВО У ЈЕДНОМ ОД НАЈСТАРИЈИХ ЗАНАТА НОВОСАЂАНКА ОЛИВЕРА ПРОСЛАВЉА ОВЕ ГОДИНЕ Ткање јој је љубав на први поглед: Вукло ме је предиво
Љубав Новосађанке Оливере Шарић према ткању родила се је још у младости, када је у својој породици имала прилику да занат који датира чак 5.000 година пре наше ере гледа из прве руке. Заљубљеница у природу, ручне занате и спој традиционалног и модерног, била је наша саговорница.
Оливера је мајка троје деце, супруга, посвећена свом послу. Ове године прославиће пунолетство своје ткачке радионице, смештене у топлини дома. За помало заборављени занат који се негује у Србији каже да јој је четврто дете уз које и она напредује.
-Ово дете расте, не могу да кажем да је стално мало. Напредовала сам у сваком погледу, гледам да сваке године направим нешто ново, да себе усавршим. У ткању волим да се види комплетна лепота целе тканице. Вукло ме је предиво.
За ових 18 година у овом занату највише је, каже, вежбала стрпљење, јер како истиче није одувек била таква.
-Људи су ставили изазове пред мене и захваљујући својим сестрама, пријатељицима, заови, ја сам се усавршавала. Осећај ми је и даље непролазан, имам устрептале лептириће када пресечем основу, коју је физички захтевно постављати због одређеног положаја тела у којем се ради.
Током свог посла суочавала се са разним предрасудама, а кроз године, осим стрпљења, дошао је и осмех као одговор на њих. Кроз њен разбој пролазе асиметрични прслуци, капе, шалови, летње ешарпе, пелерине, ћебенца за бебе, а најпрепознатљивија је по својим Сара Кеј шеширима. Њени модели су уникатни и то је оно што им даје на још већој вредности.
-За неке моделе ми треба од дан и по, а неки процеси могу да трају 10 дана. Имам муштерије које ми се стално враћају и у својим орманима имају моје радове. Бескрајно сам им захвална и свакоме бих пожелела што више таквих муштерија јер се оне чувају на један посебан начин.
Њен труд приметили су и други. Наша саговорница је и чланица Удружења ткаља Новог Сада, не скривајући одушевљење и част на спомен свог друштва. Како истиче, кроз удружење је много тога научила, а иза ње је и неколико изложби. Како наглашава веома јој помажу и друштвене мреже и интернет у промовисању старог заната.
-Та заједница жена је веома битна. Имамо и школу ткања, увек нешто ново може да се научи ко жели, као и библиотеку, која је искључиво у вези са ткањем, а коју је оставила покојна професорка Мирјана Марковић, која је и ауторка прве књиге о ткању на нашим просторима- рекла је за "Дневник" и додала:
-Кад би ме неко питао шта је битније уметнички или занатски део? Моја душа више нагиње уметности, а наравно да треба имати и знање што изискује занат.
Оливера је послала и поруку женама које се не усуђују да остваре своје своје снове и тиме их охрабрила.
-Подржавам све рукотворкиње и рукотворце, и оне које познајем и које упознајем. Одлазим на многе маркете и увек сам спремна да купим њихове производе и да их препоручим. Никада не остајем дужна да похвалим њихов рад и искажем одушевљење и поштовање. Мислим да је то јако важно. Комуникација на интернету је исто важна. То даје ветар у леђа и снагу за даљу креативност и усавршавање. Да није било свих жена око мене у прве три године које су куповале моје ешарпе и шалове, које су веровале у мене, не бисмо седеле данас- закључила је суграђанка.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.