SVOJE PUNOLETSTVO U JEDNOM OD NAJSTARIJIH ZANATA NOVOSAĐANKA OLIVERA PROSLAVLJA OVE GODINE Tkanje joj je ljubav na prvi pogled: Vuklo me je predivo
Ljubav Novosađanke Olivere Šarić prema tkanju rodila se je još u mladosti, kada je u svojoj porodici imala priliku da zanat koji datira čak 5.000 godina pre naše ere gleda iz prve ruke. Zaljubljenica u prirodu, ručne zanate i spoj tradicionalnog i modernog, bila je naša sagovornica.
Olivera je majka troje dece, supruga, posvećena svom poslu. Ove godine proslaviće punoletstvo svoje tkačke radionice, smeštene u toplini doma. Za pomalo zaboravljeni zanat koji se neguje u Srbiji kaže da joj je četvrto dete uz koje i ona napreduje.
-Ovo dete raste, ne mogu da kažem da je stalno malo. Napredovala sam u svakom pogledu, gledam da svake godine napravim nešto novo, da sebe usavršim. U tkanju volim da se vidi kompletna lepota cele tkanice. Vuklo me je predivo.
Za ovih 18 godina u ovom zanatu najviše je, kaže, vežbala strpljenje, jer kako ističe nije oduvek bila takva.
-Ljudi su stavili izazove pred mene i zahvaljujući svojim sestrama, prijateljicima, zaovi, ja sam se usavršavala. Osećaj mi je i dalje neprolazan, imam ustreptale leptiriće kada presečem osnovu, koju je fizički zahtevno postavljati zbog određenog položaja tela u kojem se radi.
Tokom svog posla suočavala se sa raznim predrasudama, a kroz godine, osim strpljenja, došao je i osmeh kao odgovor na njih. Kroz njen razboj prolaze asimetrični prsluci, kape, šalovi, letnje ešarpe, pelerine, ćebenca za bebe, a najprepoznatljivija je po svojim Sara Kej šeširima. Njeni modeli su unikatni i to je ono što im daje na još većoj vrednosti.
-Za neke modele mi treba od dan i po, a neki procesi mogu da traju 10 dana. Imam mušterije koje mi se stalno vraćaju i u svojim ormanima imaju moje radove. Beskrajno sam im zahvalna i svakome bih poželela što više takvih mušterija jer se one čuvaju na jedan poseban način.
Njen trud primetili su i drugi. Naša sagovornica je i članica Udruženja tkalja Novog Sada, ne skrivajući oduševljenje i čast na spomen svog društva. Kako ističe, kroz udruženje je mnogo toga naučila, a iza nje je i nekoliko izložbi. Kako naglašava veoma joj pomažu i društvene mreže i internet u promovisanju starog zanata.
-Ta zajednica žena je veoma bitna. Imamo i školu tkanja, uvek nešto novo može da se nauči ko želi, kao i biblioteku, koja je isključivo u vezi sa tkanjem, a koju je ostavila pokojna profesorka Mirjana Marković, koja je i autorka prve knjige o tkanju na našim prostorima- rekla je za "Dnevnik" i dodala:
-Kad bi me neko pitao šta je bitnije umetnički ili zanatski deo? Moja duša više naginje umetnosti, a naravno da treba imati i znanje što iziskuje zanat.
Olivera je poslala i poruku ženama koje se ne usuđuju da ostvare svoje svoje snove i time ih ohrabrila.
-Podržavam sve rukotvorkinje i rukotvorce, i one koje poznajem i koje upoznajem. Odlazim na mnoge markete i uvek sam spremna da kupim njihove proizvode i da ih preporučim. Nikada ne ostajem dužna da pohvalim njihov rad i iskažem oduševljenje i poštovanje. Mislim da je to jako važno. Komunikacija na internetu je isto važna. To daje vetar u leđa i snagu za dalju kreativnost i usavršavanje. Da nije bilo svih žena oko mene u prve tri godine koje su kupovale moje ešarpe i šalove, koje su verovale u mene, ne bismo sedele danas- zaključila je sugrađanka.
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.