ОД МЕ­ТА­СТАТ­СКОГ КАР­ЦИ­НО­МА БЕ­ШИ­КЕ ГО­ДИ­ШЊЕ УМРЕ ВИ­ШЕ ОД 1.000 ЉУ­ДИ Обо­ле­ли и да­ље че­ка­ју са­вре­ме­ну те­ра­пи­ју

Реч је о те­шкој и под­му­клој бо­ле­сти, ко­ју струч­ња­ци нај­че­шће опи­су­ју и као за­бо­ра­вље­ни ма­лиг­ни­тет.

Ди­рек­тор Кли­ни­ке за уро­ло­ги­ју Уни­вер­зи­тет­ског кли­нич­ког цен­тра Ср­би­је про­фе­сор др Зо­ран Џа­мић ка­же ка­ко је рак мо­краћ­не бе­ши­ке агре­сив­на бо­лест ко­ја се те­шко ле­чи и има ло­шу прог­но­зу. 

Бр­зо мо­же да на­пре­ду­је и да да­је ме­та­ста­зе. Као и са свим оста­лим ма­лиг­ним бо­ле­сти­ма, ра­на ди­јаг­но­за знат­но по­бољ­ша­ва шан­се за успе­шно из­ле­че­ње. 

Крв у ури­ну пред­ста­вља ја­сан сиг­нал да би тре­ба­ло по­сум­ња­ти на рак мо­краћ­не бе­ши­ке. Ме­ђу­тим, кад љу­ди при­ме­те та­кву про­ме­ну, упла­ше се и не тра­же ле­кар­ску по­моћ. 

То­тал­на хе­ма­ту­ри­ја, од­но­сно ком­плет­но кр­вав урин, си­гу­ран је знак ко­ји мо­же да ука­же на ову бо­лест. Ка­рак­те­ри­стич­но је да се ова­кав урин не ја­вља сва­ко­днев­но, већ по­вре­ме­но, код не­ких осо­ба јед­ном у два ме­се­ца.

– Из­о­ста­нак бо­ла је још је­дан од раз­ло­га због ког па­ци­јен­ти не тра­же ле­кар­ску по­моћ. Ин­фек­ци­је ури­нар­ног трак­та, по­го­то­во ако су хро­нич­не, мо­гу да бу­ду симп­том ра­ка мо­краћ­не бе­ши­ке. И оп­струк­ци­ја, од­но­сно бол у не­ком де­лу ури­нар­ног трак­та мо­гу да ука­жу на ову бо­лест – објаснио је др Џамић. 

Сто­га, ком­би­на­ци­ја ра­не ди­јаг­но­зе, ефи­ка­сне хи­рур­ги­је и но­вих те­ра­пи­ја ули­ва на­ду да ће­ се у бу­дућ­но­сти успе­шно из­ле­чи­ти ве­ћи број бо­ле­сни­ка са овом ма­лиг­ном бо­ле­шћу, додао је. 

–Код нас је, ме­ђу­тим, ова вр­ста ма­лиг­не бо­ле­сти „за­бо­ра­вље­ни рак”, ко­ји са­да у све­ту има но­ве те­ра­пиј­ске оп­ци­је и да­је на­ду па­ци­јен­ти­ма да ће са том опа­ком бо­ле­шћу ду­же и бо­ље жи­ве­ти. Оче­ку­је­мо да оне уско­ро по­ста­ну до­ступ­не па­ци­јен­ти­ма и у Ср­би­ји – ис­та­као је др Џа­мић.

Ме­ди­кал­ни он­ко­лог из Ин­сти­ту­та за он­ко­ло­ги­ју и ра­ди­о­ло­ги­ју Ср­би­је прим. др Су­за­на Мат­ко­вић ка­же ка­ко је стан­дард ле­че­ња хе­ми­о­те­ра­пи­ја, што и је­сте пре­по­ру­ка свет­ских и европ­ских во­ди­ча. 

Па­ци­јен­ти до­би­ју че­ти­ри до шест ци­клу­са хе­ми­о­те­ра­пи­је. Код го­то­во 70 од­сто по­стиг­не се те­ра­пиј­ски од­го­вор у сми­слу да бо­лест не на­пре­ду­је или се по­вла­чи. 

Ме­ђу­тим, про­блем на­ста­је вр­ло бр­зо, за не­ких де­вет до 12 ме­се­ци, ка­да бо­лест на­пре­ду­је. Та­да су про­бле­ми у ле­че­њу ве­ћи јер је сва­ка на­ред­на до­ступ­на хе­ми­о­те­ра­пи­ја ма­ње ефи­ка­сна.

– Ве­о­ма зна­чај­но је што има­мо ле­ко­ве, а то су ле­ко­ви из гру­пе иму­но­те­ра­пи­је ко­ји би бо­лест одр­жа­ва­ле у ста­бил­ној фа­зи, та­ко­зва­на те­ра­пи­ја одр­жа­ва­ња. Ова те­ра­пи­ја је пред­ло­же­на и од стра­не свих он­ко­ло­шких и уро­ло­шких те­ра­пиј­ских во­ди­ча – рекла је др Матковић. 

Како додаје, ова иму­но­те­ра­пи­ја је по­ка­за­ла да ка­да па­ци­јен­ти има­ју до­бар од­го­вор на хе­ми­о­те­ра­пи­ју ко­ја се при­ме­њу­је у пр­вој ли­ни­ји ле­че­ња. 

У случају да до­би­ју те­ра­пи­ју одр­жа­ва­ња, мо­гу да се по­стиг­ну зна­чај­но бо­љи ре­зул­та­ти, а што је нај­ва­жни­је то је те­ра­пи­ја ко­ја ути­че да па­ци­јен­ти жи­ве ду­же и да има­ју до­бар ква­ли­тет жи­во­та. 

– Код не­ких па­ци­је­на­та бо­лест се чак по­вла­чи и они мо­гу да жи­ве до­ста ду­же без зна­ко­ва про­гре­си­је бо­ле­сти. За са­да ту те­ра­пи­ју при­ме­њу­је­мо код од­ре­ђе­ног бро­ја па­ци­је­на­та пре­ко чла­на 9 РФ­ЗО - об­ја­сни­ла је др Су­за­на Мат­ко­вић.