НА ДАНАШЊИ ДАН 1941. НЕМАЧКА ЈЕ БОМБАРДОВАЛА БЕОГРАД Краљевина Југославија нападнута БЕЗ ОБЈАВЕ РАТА

Нападом на Југославију започео је краткотрајни Априлски рат, окончан након непуне две седмице, а Југославија увучена у Други светски рат.

У нападу су поред Немачке учесвовале и њене савезнице Италија, Бугарска и Мађарска. 

У ваздушним нападима на Београд који су започели око 6.30, и трајали, у више налета, током два дана, учествовала су 484 немачка ваздухоплова, од чега 234 бомбардера и приближно 120 ловачких авиона.

Била је то последица беса који је обузео Адолфа Хитлера пошто се у Београду догодио преврат, војни пуч, 27. марта. Државни удар у Београду, у Берлину је доживљен као одбацивање пакта потписаног у Бечу 25. марта иако је пучистичка Влада Душана Симовића наглашавала неутралан став, а онда чак и објавила да приступање пакту остаје на снази, а да је преврат био само ствар унутрашње политике. 

Берлин се међутим на ставове Београда више није обазирао. 

У позадини напада на Југославију, из угла интереса Немачке, била је заправо ситуација у Грчкој. Пошто су се у тој земљи претходно искрцале британске трупе, експедициони корпус јачине око 50.000, под заповедништвом генерала Хенрија Вилсона, Немачка је била одлучна да их одстрани. Отуда је одмах пошто је Југославија окупирана продор Немаца настављен на југ. Немци су 28. априла заузели Атину, а који дан потом и Крит последње британско упориште на тлу те земље. Британске трупе су се притом мање више безглаво повукле, право на Крит, а потом у Египат. 

Бес у Берлину био је изазван и чињеницом да су се пошто се дознало да је државни удар извршен у Београду и другим срединама Србије, а такође у Скопљу, Сарајеву, Сплиту, догодиле демонстрације одушевљене подршке пучистима, када се масовно клицало слободи, краљу, војсци. Антинемачко расположење није се притом крило. Једна од оптужби из Берлина била је да се у Југославији припадници немаче мањине прогањају. Иако је неких инцидената тих дана било, била је реч о претеривању. 

Највећи део српске културне и политичке елите, као и грађанства, одушевљено је подржао пуч 27. марта. Посебну улогу имао је врх СПЦ, на челу с патријархом Гаврилом Дожићем, који је говорио о косовском избору, опредељењу за Царство небеско.

У Берлину је одмах затим одлучено да се Југославија нападне и уништи. Заузет је став да се паралелно са претходно припремљеним нападом на Грчку, нападне и Југославија. Превасходни циљ био је онемогућавање повлачења југословенских трупа ка Грчкој.

Претходно, власти у Београду односно Намесништво чија је прва личност, у складу са тестаментарном жељом почившег краља Александра, био кнез Павле Карађорђевић, тешком муком држало је успешно земљу у неутралном статусу од почетка Другог светског рата септембра 1939. Коначно, марта 1941. Берлин одуговлачење Београда више није толерисао. Кнез Павле, чије су све симпатије биле на страни Лондона, болно свестан да савезничка помоћ неће уследити, невољно је прихватио наметнуо приступање Југославије Тројном пакту, што је потписано 25. марта у Бечу. Краљевина Југославија је притом добила гаранције да неће бити захтевано њено учешће у рату, па ни прелазак немачких трупа преко њене територије. 

Расположење великог дела грађана, посебно Србије, било је међутим потпуно насупрот пакту. Уследио је војни преврат, дуго иначе припреман, уз важне подстицаје из иностранства, Британаца, али и представника тајних служби Москве и Вашингтона. 

Пучистичку Владу Душана Симовића је иначе благовремено о часу напада на Београд обавестио, сасвим прецизно, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину пуковник Владимир Ваухник, врхунски обавештајац.

Пре жестоког напада на Београд у зору 6. априла, Југославија је нападнута у ноћи 5. на 6. април, на Дунаву, код Сипа, у Ђердапу. Уследила је инвазија како из ваздуха тако и на копну, са простора Немачке, данашње Аустрије, Мађарске, Бугарске, Италије, укључујући тада италијанску Албанију. Од земаља које су окруживале Краљевину Југославију, осим Грчке која је већ била у рату са Италијом од јесени 1940. у нападу није учествовала још једино Румунија. 

Тежишни правац напада на Југославију, осим разарања Београда, био је из правца Бугарске на простор Вардарске долине, највише са циљем да се онемогући повлачење југословенских снага у Грчку и обликовање нечег што би личило на Солунски фронт. 

Марта 1941. Југославија је била у потпуном окружењу. Пошто је Француска окупирана јуна 1940, на европском континенту није било отпора Немачкој. Рат против Немачке је тада водила искључиво Британија. Претходно, Немачка је окупирала, после Чехословачке, односно створена је умањена сателитска Словачка, Пољску, која је подељена са Совјетским Савезом. Окупиране су такође Данска, Норвешка, Белгија, Холандија, Луксембург. Лета 1940. Капитулирала је и Француска, што је у ондашњем Београду доживљено као катаклизма. Тек пошто је поражена Француска у највишим круговима у Београду почиње размишљање о тактичнијем приступу Немачкој. 

Совјетски Савез је паралелно окупирао источни део Пољске, Естонију, Летонију, Литванију, Бесарабију, и заратио са Финском. Немачке трупе су притом ушле у Мађарску, Румунију. Затим и у Бугарску почетком марта 1941. одакле је планирана инвазија Грчке.

У потпуном окружењу, у сред окупиране Европе, отпор Југославије деловао је безизгледно. Војска која је већ месецима била у ванредном стању, при чему су се контигенти резервиста смењивали, у тренутку напада била је попуњења, за ратни састав, између 70 и 90 одсто, како где, укупне бројности око 1.200.000. 

Техничка опремљеност није била на потребном нивоу. У најбољем стању је било ваздухопловство. 

Уништен је велики део стамбеног фонда, објекти инфраструктуре, али и бројни објекти културе и храмови. Изгорела је и национална библиотека на Косанчићевом венцу, са око 350.000 наслова, укључујући и бројне рукописе, коју је захватио пожар који није гашен. 

Иако је југословенска војска местимично пружила херојски отпор, посебно ваздухопловаци, однос снага и општи положај Југославије је био такав да је отпор био безизгледан, посебно имајући у виду да су немачке трупе продором из Бугарске муњевито заузеле вардарску долину па је повлачење према Грчкој, по узору на ситуацију у Првом светском рату, онемогућено.

Врховна команда од самог почетка није контролисала ситуацију. Систем веза је сасвим затајио. Приликом шестоаприлског бомбардовања Београда погинуо је и један члан владе, министар Фран Куловец, представник Словеначке народне странке. 

Евакуација Симовићеве Владе из Београда започела је одмах 6. априла. Већ 8. априла Владу је напустио потпредсједник Влатко Мачек, челник Хрватске сељачке странке, министри из Хрватске Јосип Торбар, Бариша Смољан и Иван Андрес, као и Џафер Куленовић, лидер Југословенске муслиманске организације. 

Немачке инвазионе трупе пресекле су Моравско вардарску долину, већ током прва два дана борби. Скопље је заузето 7. априла, Загреб 10, Београд 13. априла. 

Симовићева Влада је током последњег заседања у земљи, у Никшићу 15. априла, усвојила закључак, на основу мишљења Слободана Јовановића, да војска потпише капитулацију, али не и држава.

На основу таквог налога, капитулацију су 17. априла, у Београду у Александровој улици, у згради посланства Чехословачке тада такође окупиране, потписали бивши министар спољних послова Александар Цинцар Марковић и генерал Радивоје Јанковић. 

Припадници југословенске војске одведени су у заробљеништво, искључиво Срби и Словенци, сви други су пуштени. 

Избегличка Влада Душана Симовића после бега из земље, преко Грчке, након краткотрајног боравка у тада британској Палестини и Египту, одведена је у Лондон. Душан Симовиће се након рата вратио у Београд, где је сведочио у корист оптужбе на суђењу Дражи Михаиловићу. 

(Telegraf.rs/Tanjug)