ДВА СРЦА, ТРИ ЈЕТРЕ, ПЕТ БУБРЕГА, ТРИ ПАРА РОЖЊАЧА Tрансплантације у Србији спасле 16 људи
Од почетка ове године у Србији је било четворо донора органа у три здравствене установе, од чега их је двоје било у Универзитетском клиничком центру Србије, један у Универзитетском клиничком центру Војводине и један у Клиничко-болничком центру Земун.
У питању су кадаверичне трансплантације и болесници су добили два срца, три јетре, пет бубрега и три пара рожњача, које је добило шесторо пацијената – наводи национална координаторка за трансплантације у Универзитетском клиничком центру Војводине др Александра Плећаш Ђурић и додаје како је било још шест потенцијалних донора, али породице нису дале сагласност.
– Органе је добило десет болесника, а њих шесторо рожњаче, што значи да је 16 пацијената добило шансу за нови живот – каже она.
Један донор је био из УКЦВ, а органи су отишли за УКЦС, спрам потреба на листама чекања.
- Од почетка ове године, код нас у УКЦВ урађена је једна сродничка трансплантација бубрега, а у плану су још три, које би требало да се ураде до краја фебруара. Током прошле године у УКЦВ урађено је осам кадаверичних и седам сродничких трансплантација бубрега – наводи др Плећаш Ђурић.
Како објашњава, то је недовољан број трансплантација спрам потреба, јер у Србији око 700 људи чека на нови бубрег.
Највећи поклон
- Донирање органа је највећи поклон који некоме може да се дарује. У животу је већа шанса да ће некоме требати орган, него да ће бити донор. Важан је и разговор у породици на ову тему, како би се знало какав став о донирању органа има потенцијални давалац – каже национална координаторка за трансплантације у Универзитетском клиничком центру Војводине др Александра Плећаш Ђурић.
Бубрежна болест најчешће настаје због дијабетеса и повишеног крвног притиска и болесници дуго трпе тегобе. Како објашњава др Плећаш Ђурић, свака година на дијализи смањује шансу да успе трансплантација, али не постоји нека крајња граница у годинама проведеним на дијализи до које се раде трансплантације.
- Током прошле године имали смо 29 утврђених можданих смрти, а добијено је девет сагласности. Потребна је подршка шире друштвене заједнице за даривање органа. Најчешћи разлози зашто људи не дају сагласност су страх и незнање. Страх руководи у давању сагласности, а незнање се односи на ставове потенцијалних донора о давању органа након мождане смрти – истиче др Плећаш Ђурић.
Она напомиње како постоје разлике између коме и мождане смрти. Наиме, кома је реверзибилно стање, а мождана смрт је смрт. Експлантација се ради у најбржем могућем року од мождане смрти, а орган експлантира онај ко ће радити трансплантацију, па тако по органе долазе и тимови из других здравствених установа.
- Неки органи морају брзо након експлантације да буду трансплантирани. Срце може да чека један до два сата, јетра шест до осам сати, а бубрези могу најдуже да чекају од 12 до 24 сата након експлантације – каже др Плећаш Ђурић.
Тек након експлантације се ради подударност ткива и онда се трага за најбољим реципијентом, односно примаоцем, иначе би тело одбацило орган. Др Александра Плећаш Ђурић напомиње како се некада позове десет до 12 потенцијалних прималаца органа, од којих се одаберу двоје за трансплантацију.
