ДОБИТНИК ПРИЦКЕРОВЕ НАГРАДЕ РИКЕН ЈАМАМОТО О ЗНАЧАЈУ АРХИТЕКТУРЕ И СВОЈИМ РАДОВИМА Алуминијум и стакло будућност су архитектуре

Његови пројекти, који укључују стамбене комплексе, образовне установе, музеје, па чак и ватрогасне станице, замагљују границе између јавног и приватног простора, подстичући интеракцију и повезаност међу људима. За Јамамота, архитектура је више од саме грађевине, како је и рекао за наш лист, она је начин да се креирају трајни, функционални простори који ће служити како садашњим тако и будућим генерацијама.

Ваши пројекти често имају фокус на интеракцији између простора и људи. Како приступате дизајну који подстиче друштвене интеракције и повезаност и шта вас у томе инспирише?

- Наш посао је да направимо собе и треба да размислимо о томе каква соба ће водити каквом типу комуникације. Важне су и везе између две суседне собе. Из тог разлога је посао архитекте да направи такав распоред у просторијама да у њима може да се комуницира. Пре свега, ми увек у послу имамо клијенте, а то могу да буду приватни или државни клијенти, а ми радимо по њиховом захтеву. Дакле, превасходно треба да разговарамо са њима о томе која је њихова намера, шта они желе, а затим и да погледамо околину, какво је окружење, те да из те две ствари, добијемо инспирацију.

 Који је Ваш главни циљ приликом пројектовања грађевина?

- Ја сам, углавном, правио велике зграде. Дакле, у таквом једном процесу има много учесника и неопходно је са свима њима комуницирати. Стога сам пазио да, осим тога што ће се направити велика зграда, те грађевине дуго и трају. Архитектура древне Грчке потиче из периода од пре две и по хиљаде година и делимично је сачувана. Управо зато што је та архитектура очувана, нама се данас може пренети њихов начин размишљања. Мој циљ је да правим управо такву архитектуру, која ће дуго да траје.

 Који Ваш пројекат сматрате најизазовнијим и зашто?

- То је био мој први већи пројекат „Saitama Prefectural University”, а у то време, када сам на њему радио, у мом студију је било око 15 људи. Требало је да направимо пројекат од 60.000 квадратних метара, што је било веома тешко, а цео подухват веома изазован. Том пројекту смо приступили веома систематично. Прво смо одредили правила, затим које ћемо материјале користити и тако успели да осмислимо најбоље решење за дизајн.

 На који начин балансирате уметнички аспект архитектуре са економским ограничењима?

– Заправо, то је веома лако постићи. Да бисмо урадили неки посао неопходно је да имамо клијента. Наш задатак је да му објаснимо да ће у том пројекту моћи да уживају и људи око нас и да му се радују и то је тај уметнички моменат у архитектури. Уколико добро преговарамо и клијенту објаснимо да тим пројектом можемо да усрећимо не само њих, него и друге, онда није тешко ни добити од њега и потребни финансијски фонд.

 Један од значајнијих Ваших радова је и пројекат „Hiroshima Nishi Fire Station”, а које су то иновативности које сте увели приликом креирања те ватрогасне станице?

- Ватрогасци раде 24 сата дневно, али људи споља никада не могу да их виде. Они обављају веома тежак посао који изискује честе обуке и акције на терену. Како би били снажни, морају много да тренирају, а уче и нове начине на које је могуће угасити ватру. Међутим једна од њихових најважнијих улога јесте да стварају заједнице и да сарађују са локалним заједницама. За такав тип посла боравити само у некој великој, затвореној згради је недопустиво. Ја сам направио такву зграду чија унутрашњост може да се види споља, а тако и те активности ватрогасаца. На тај начин људи могу да их виде, а онда се и сами ватрогасци више труде приликом тренирања и дају све од себе. То је постало и нека врста тематског парка јер и деца долазе да их гледају и да се забављају. Сматрам да архитектура треба да има ту улогу да позове људе споља у себе. Због тога сам ја и направио такву врсту, стаклене, ватрогасне станице. Будући да до сада није било друге ватрогасне станице те врсте, сви су се веома изненадили.

 Које материјале највише користите у свом раду и који су то материјали који обликују будућност архитектуре?

- Истина је да има нових материјала, али ту су и они стари. Мој циљ је да направим дела систематичне архитектуре, а за то су нам неопходни различити материјали попут алуминијума или стакла. Алуминијум може да се рециклира и он је данас материјал који може да се користи у најразличитије сврхе, како за кола, тако и за конзерве од пива. Он, такође, може да се сакупи и истопи те да се користи за прављење других материјала. Због тога сматрам да ће алуминијум бити централни материјал у друштву будућности. Још један материјал је стакло, због тога што оно не пропада. Из тих разлога, сматрам да су алуминијум и стакло веома моћни материјали за будућност архитектуре. Такође, још један значајан материјал је и дрво, али, с обзиром на то да је оно природни материјал, неопходно га је однекуд и узети, на пример са планине. Постоји дрвеће које се намерно сече како би се планина одржавала и стога је неопходно да, када у архитектури користимо дрво, користимо искључиво оно које је посечено у сврху одржавања планине. За високе грађевине, на којима ја радим, постоје бољи материјали од дрвета. Када бирамо материјале за архитектуру, потребно је да бирамо оне који ће да трају и до 1.000 година, јер ми сада правимо дела архитектуре која ће остати за људску заједницу у будућности. Мишљења сам да је погрешно правити објекте који ће бити намењени искључиво садашњој заједници и који ће се брзо трошити, не смемо правити такве грађевине.

Ивана Јапунџа