DOBITNIK PRICKEROVE NAGRADE RIKEN JAMAMOTO O ZNAČAJU ARHITEKTURE I SVOJIM RADOVIMA Aluminijum i staklo budućnost su arhitekture

Njegovi projekti, koji uključuju stambene komplekse, obrazovne ustanove, muzeje, pa čak i vatrogasne stanice, zamagljuju granice između javnog i privatnog prostora, podstičući interakciju i povezanost među ljudima. Za Jamamota, arhitektura je više od same građevine, kako je i rekao za naš list, ona je način da se kreiraju trajni, funkcionalni prostori koji će služiti kako sadašnjim tako i budućim generacijama.

Vaši projekti često imaju fokus na interakciji između prostora i ljudi. Kako pristupate dizajnu koji podstiče društvene interakcije i povezanost i šta vas u tome inspiriše?

- Naš posao je da napravimo sobe i treba da razmislimo o tome kakva soba će voditi kakvom tipu komunikacije. Važne su i veze između dve susedne sobe. Iz tog razloga je posao arhitekte da napravi takav raspored u prostorijama da u njima može da se komunicira. Pre svega, mi uvek u poslu imamo klijente, a to mogu da budu privatni ili državni klijenti, a mi radimo po njihovom zahtevu. Dakle, prevashodno treba da razgovaramo sa njima o tome koja je njihova namera, šta oni žele, a zatim i da pogledamo okolinu, kakvo je okruženje, te da iz te dve stvari, dobijemo inspiraciju.

 Koji je Vaš glavni cilj prilikom projektovanja građevina?

- Ja sam, uglavnom, pravio velike zgrade. Dakle, u takvom jednom procesu ima mnogo učesnika i neophodno je sa svima njima komunicirati. Stoga sam pazio da, osim toga što će se napraviti velika zgrada, te građevine dugo i traju. Arhitektura drevne Grčke potiče iz perioda od pre dve i po hiljade godina i delimično je sačuvana. Upravo zato što je ta arhitektura očuvana, nama se danas može preneti njihov način razmišljanja. Moj cilj je da pravim upravo takvu arhitekturu, koja će dugo da traje.

 Koji Vaš projekat smatrate najizazovnijim i zašto?

- To je bio moj prvi veći projekat „Saitama Prefectural University”, a u to vreme, kada sam na njemu radio, u mom studiju je bilo oko 15 ljudi. Trebalo je da napravimo projekat od 60.000 kvadratnih metara, što je bilo veoma teško, a ceo poduhvat veoma izazovan. Tom projektu smo pristupili veoma sistematično. Prvo smo odredili pravila, zatim koje ćemo materijale koristiti i tako uspeli da osmislimo najbolje rešenje za dizajn.

 Na koji način balansirate umetnički aspekt arhitekture sa ekonomskim ograničenjima?

– Zapravo, to je veoma lako postići. Da bismo uradili neki posao neophodno je da imamo klijenta. Naš zadatak je da mu objasnimo da će u tom projektu moći da uživaju i ljudi oko nas i da mu se raduju i to je taj umetnički momenat u arhitekturi. Ukoliko dobro pregovaramo i klijentu objasnimo da tim projektom možemo da usrećimo ne samo njih, nego i druge, onda nije teško ni dobiti od njega i potrebni finansijski fond.

 Jedan od značajnijih Vaših radova je i projekat „Hiroshima Nishi Fire Station”, a koje su to inovativnosti koje ste uveli prilikom kreiranja te vatrogasne stanice?

- Vatrogasci rade 24 sata dnevno, ali ljudi spolja nikada ne mogu da ih vide. Oni obavljaju veoma težak posao koji iziskuje česte obuke i akcije na terenu. Kako bi bili snažni, moraju mnogo da treniraju, a uče i nove načine na koje je moguće ugasiti vatru. Međutim jedna od njihovih najvažnijih uloga jeste da stvaraju zajednice i da sarađuju sa lokalnim zajednicama. Za takav tip posla boraviti samo u nekoj velikoj, zatvorenoj zgradi je nedopustivo. Ja sam napravio takvu zgradu čija unutrašnjost može da se vidi spolja, a tako i te aktivnosti vatrogasaca. Na taj način ljudi mogu da ih vide, a onda se i sami vatrogasci više trude prilikom treniranja i daju sve od sebe. To je postalo i neka vrsta tematskog parka jer i deca dolaze da ih gledaju i da se zabavljaju. Smatram da arhitektura treba da ima tu ulogu da pozove ljude spolja u sebe. Zbog toga sam ja i napravio takvu vrstu, staklene, vatrogasne stanice. Budući da do sada nije bilo druge vatrogasne stanice te vrste, svi su se veoma iznenadili.

 Koje materijale najviše koristite u svom radu i koji su to materijali koji oblikuju budućnost arhitekture?

- Istina je da ima novih materijala, ali tu su i oni stari. Moj cilj je da napravim dela sistematične arhitekture, a za to su nam neophodni različiti materijali poput aluminijuma ili stakla. Aluminijum može da se reciklira i on je danas materijal koji može da se koristi u najrazličitije svrhe, kako za kola, tako i za konzerve od piva. On, takođe, može da se sakupi i istopi te da se koristi za pravljenje drugih materijala. Zbog toga smatram da će aluminijum biti centralni materijal u društvu budućnosti. Još jedan materijal je staklo, zbog toga što ono ne propada. Iz tih razloga, smatram da su aluminijum i staklo veoma moćni materijali za budućnost arhitekture. Takođe, još jedan značajan materijal je i drvo, ali, s obzirom na to da je ono prirodni materijal, neophodno ga je odnekud i uzeti, na primer sa planine. Postoji drveće koje se namerno seče kako bi se planina održavala i stoga je neophodno da, kada u arhitekturi koristimo drvo, koristimo isključivo ono koje je posečeno u svrhu održavanja planine. Za visoke građevine, na kojima ja radim, postoje bolji materijali od drveta. Kada biramo materijale za arhitekturu, potrebno je da biramo one koji će da traju i do 1.000 godina, jer mi sada pravimo dela arhitekture koja će ostati za ljudsku zajednicu u budućnosti. Mišljenja sam da je pogrešno praviti objekte koji će biti namenjeni isključivo sadašnjoj zajednici i koji će se brzo trošiti, ne smemo praviti takve građevine.

Ivana Japundža